Džoker ubistvo čini ponovo velikim

On se onda sveti društvu tako što postaje ubica i izaziva pobune „protiv bogatih“.

Iako je DŽoker dobio prestižnu nagradu Zlatni lav za najbolji film na ovogodišnjem Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, mišljenja su podeljena.

Mnogi kritičari su pohvalili film, tvrdeći (kao što se moglo predvideti) da njegov nasilan protagonista predvodi revolt protiv okrutnog, nepravednog poretka. DŽoker je, kažu, potlačeni heroj, čije nasilje predstavlja hrabar čin samoizražavanja.

Drugi su manje naklonjeni glavnom liku, ukazujući na njegovo ludilo, okrutnost i zle namere. Za razliku od konfliktnog ubice Raskoljnikova u Zločinu i kazni Dostojevskog, DŽoker je osvetoljubivi manijak koji krivična dela izvršava hladnokrvno, ne oseća odgovornost, još manje kajanje.

Tod Filips, režiser DŽokera, zbunjen je „dvostrukim standardima“ koji se primenjuju na njegov film. „Upravo sam gledao DŽon Vik 3. On je belac, ubio je 300 ljudi, i svi su se smejali i razulareno vikali“, rekao je Filips. „Zašto za ovaj film važe drugačiji standardi? Iskreno, za mene to nema smisla.“

Važnije pitanje jeste da li ubica-psihopata treba da bude protagonista u filmu koji kritikuje postojeći društveni poredak. Istina, Sjedinjenim Državama sa izuzetno neravnomerno raspoređenim bogatstvom, što više odražava situaciju u Rusiji pod vlašću predsednika Vladimira Putina nego u većini drugih razvijenih zemalja, definitivno je potrebna društvena promena.

Ali, da li su DŽoker i njegova fela i filmovi koji popuštaju krvožednim čudovištima i neobuzdanom nasilju zaista najbolja sredstva za promociju socijalne pravde?

I Filips i glumac Hoakin Feniks, koji tumači ličnost iz naslova, nastoje da odbace takve kritike tako što se uzdaju u mejnstrim trop sagledavanja čudovišta kao žrtava nepravde. NJihovi zločini, kaže Filips, potiču od „manjka ljubavi, traume iz detinjstva, manjka empatije u svetu“.

Štaviše, kako je Dejvid Sims ukazao u Atlantiku, „teško da je DŽoker prvi film u istoriji u čijem je središtu poremećeni antiheroj. „Brojni filmovi u kojima se opisuju zombiji koji jedu mozgove, vampiri koji sisaju krv ili serijske ubice su hvaljeni kao kritika kapitalističke eksploatacije, američkog imperijalizma, represije po polnoj pripadnosti, specizma itd.

Zapravo, zar još nijedno čudovište nije smatrano potencijalnim prenosiocem revolucionarnih ideja?“

Ideja da krvožedno čudovište možda može da simbolizuje učesnika protesta ili izgnanika, te zato zaslužuje empatiju potekla je od francuskih filozofa Žila Deleza i Pjer-Feliksa Gatarija. Osporavajući objašnjenje Renea Žirarda za poreklo iracionalnog nasilja i mržnje prema „Drugima“ – etničkim i verskim manjinama koje su bile demonizovane i viktimizirane – Delez i Gatari su proširili koncept „pripadnosti Drugima“ na vampire.

To stvara uslove za paradigmatsku promenu u percepciji ubilačkih čudovišta kao „Drugih“. Takvi protagonisti su sve više bili u fokusu pažnje akademske javnosti, kulturnih kritika i same popularne kulture.

Fiksacija na „empatiji“ prema počiniocima ekstremnog nasilja ukorenjena je u ideološkoj promeni stavova prema ljudskim bićima.

Ta promena odražava uticaj radikalne kritike humanizma i odbacivanje antropocentrizma, što posebno zagovaraju pokreti za zaštitu prava životinja i zagovornici transhumanizma i posthumanizma u popularnoj kulturi od 1990-ih (o čemu sam diskutovala u svojoj knjizi Slavljenje smrti u savremenoj kulturi).

Legitimizacijom onoga što se inače smatra jeftinom zabavom priče koje estetiziraju nasilje idealizovanih čudovišta nad ljudskim likovima su brzo postale izuzetno tražena roba.

Koje su socijalne i političke implikacije ove normalizacije pometnje u popularnoj kulturi? Pišući za magazin Tajm, Stefani Zaherek je DŽokera nazvala praksom u „glamurizovanom nihilizmu“ u kojem glavni lik „podstiče haos i anarhiju“. A film je definitivno podstakao novu debatu o odnosu između fiktivnog nasilja i nasilja u realnom životu.

Uoči premijere DŽokera porodice žrtava masovne pucnjave 2012. u Aurori u Koloradu su poslale pismo u kojem su izrazile svoju zabrinutost zbog gnusnosti koje su opisane u filmu. Pošto se pucnjava u Aurori desila za vreme prikazivanja još jednog filma u produkciji Varner brosa (Uspon mračnog viteza), pismo je primoralo studio, Filipsa i Feniksa da odgovore na primedbe porodica.

Dok se u saopštenju Vorner brosa besramno savetovalo publici da ne meša fikciju i realnost, u Feniksovom odgovoru su bile sumirane promene koje su nastupile u popularnoj kulturi u poslednjih nekoliko decenija: „Mislim da nije odgovornost producenta da podučava publiku moralu ili razlici između dobrog i lošeg.“

Ipak, ako je DŽoker poziv na socijalnu promenu, onda film definitivno govori o poznavanju razlike između dobrog i zlog, i to u moralnom smislu i iz perspektive socijalne pravde.

Zaharek je u Tajmu zapazila apstraktnu kontradiktornost u prikazu DŽokera. „Da li je on nitkov ili portparol ugnjetavanih?“ pitala je. „U filmu se nastoji da se prikaže kao i jedno i drugo. NJegova dvosmislenost odaje utisak nepoštenja.“ Sims se složio u Atlantiku, rekavši da Filips „pozicionira DŽokera kao antiheroja, zlog aktera koji ipak tokom filma postaje avatar zadovoljenja pravde građanskom inicijativom.“

Nijedan kritičar, međutim, nije objasnio prirodu ovog nepoštenja. DŽoker je ludak čija se bezrazložno nasilna dela shvataju i izvode iz zabave, a ne kao poziv na revoluciju za društvenu promenu.

Umesto da nadahne publiku da protestuje protiv socijalne nepravde, film prodaje antihumanizam poput robe koja pobija izuzetnu vrednost ljudskog života i demokratske slobode.

Iako je Zaharek definitivno u pravu da „filmovi ne uzrokuju nasilje“, oni mogu da oblikuju ideje o tome šta je dopustivo. Najzad, kako bi moglo da ekranizovano nasilje nad ljudskim bićima ne utiče na percipiranu vrednost ljudskog života i ljudskog dostojanstva?

Štaviše, ako je kultura neodvojiva od politike, kako veruje Feniks, onda bi normalizacija pometnje u popularnoj kulturi mogla da podstiče široko rasprostranjenu ravnodušnost prema razlikovanju ispravnog i pogrešnog u javnom životu. Definitivno treba da pitamo u kojoj meri ova ravnodušnost, koja se zagovara kao profesionalan kredo u šoubiznisu, utiče na ponašanje šoumena koji je trenutno u Beloj kući.

Autorka je napisala knjigu „Slavljenje smrti u savremenoj kulturi“

Copyright: Project Syndicate, 2019.

www.project-syndicate.org