Gardijan: Tramp čini da se države Zaliva osećaju moćne, ali pravi test je – mogu li zaustaviti izraelski rat u Gazi?

U Rijadu, rekao je saudijskim kraljevima da više neće biti „predavanja o tome kako da žive“. Ukinuo je sankcije Siriji kako bi zemlji omogućio „novi početak“, a divio se kamilama i raskošnoj arhitekturi („kao građevinski tip“, rekao je u jednom katarskom palatu, „ovo je savršen mermer“).

Nikada Tramp nije delovao više kao kod kuče, okružen bogatstvom suverenih vladara, moći apsolutnih monarhija i njihovom proračunatom samo-orijentalizacijom i preteranom laskavostima, piše Nesrine Malik u analizi za Gardijan.

Isti čovek koji je usvojio zabranu ulaska muslimanima u SAD tokom svog prvog mandata, sada je šetao po džamijama i previđao radikalni put do vlasti sirijskog predsednika.

Njegov poziv za priznavanjem nove uloge zalivskih država, i političkih i ekonomskih sila, i njihovih saveta o tome šta Siriji trenutno treba, bez obzira na istoriju, izaziva nelagodnost.

Jer to otkriva koliko su prethodne administracije bile bolno ukočene i nedosledne. Džo Bajden je obećao da će zauzeti oštar stav prema saudijskoj vladi zbog njenog učešća u ubistvu Džamala Kašogija i u ratu u Jemenu, a zatim je delovalo kao da je zaboravio na to, ili shvatio da ne može da nastavi.

Sa Trampom, nema takvog pomešanog signala: vi ste bogati, mi vas trebamo. Radite šta radite.

Demokrate su držale predavanja dok su užasno propustile da sprovode standarde međunarodnog prava. Tramp se u potpunosti odriče pretvaranja poštovanja međunarodnog prava i na taj način okončava teatar da su SAD uvek bile vrli protagonista u regionu.

Rezultat je tranzacionalizam ravnopravnih, milijarderski poslovi i quid pro quos koji se zaključuju na očigledan način.

Za tri zalivske zemlje koje je posetio, Katar, UAE i Saudijsku Arabiju, Tramp je priznao njihove ogromne nacionalne projekte u ekonomskoj transformaciji i političkom pozicioniranju u pogledu spoljne politike.

Postoji poseban brend koji oblikuje politiku u regionu i diverzifikuje se od prirodnih resursa. Uzmimo UAE finansiranje razornog rata u Sudanu kako bi se učvrstio na afričkom kontinentu, i, na drugom kraju spektra, tiho pojavljivanje Katara kao pregovaračke prestonice sveta.

Ono što je jasno je da se centar gravitacije za SAD pomera sa evropskih prestonica i transatlantskih saveza prema regionu koji, što se Trampa tiče, ne dosađuje sa moralnim osuđivanjima u vezi sa Ukrajinom, nema dosadnu brigu o glasačkom telu i ima viškove milijardi koje može da ulaže i flambantno laskaju.

Kir Starmer, britanski premijer, može da pokuša da pridobije Trampa nudeći mu „istorijski“ kraljevski poziv za državnu posetu, ali može li da projektuje zvezde i pruge na najveću zgradu sveta?

Međutim, postoji raskorak u vezi sa Trampovom posetom koji je bio očigledan.

Dok je Izrael pojačavao napade na Gazu, što je označavalo njegov nedostatak interesa za pregovaranje o bilo kakvom značajnom primirju, rasla je buka u osudi napada. Dok je Tramp bio dočekivan uz mahanje američkim zastavama, jedno oštro pitanje nije moglo da se postavi – da on vodi zemlju koja snabdeva oružjem i političkom podrškom vojnu kampanju koja destabilizuje region.

Bio je to raskorak koji je karakterisao celu posetu. Usprkos svim emfatičnim izjavama i slikama o bloku rastućih sila, ostalo je pitanje čemu ta moć zapravo može da služi.

Da li je to moć koja ovim državama daje pravo da ubrzaju svoje ekonomije kroz povoljnije trgovinske odnose sa SAD? I da im daje licencu da slede svoje spoljnopolitičke eskapade i projekte na svom terenu bez straha od osude ili „poučavanja“?

Ili je to moć koja se može koristiti da se značajno utiče na političke ishode i ubedi SAD da promeni kurs u vezi sa Izraelom i Palestinom, pitanjem koje sada leži u samom srcu ne samo bliskoistočne, već i arapske politike.

Rat je sada proširen na Liban i Siriju, Jordan i Egipat su pod ekstremnim pritiskom, a čak i u naizgled nezaustavljivim monarhijama, to je „vruć krompir“ u javnom mnjenju i PR-u koji mora da se rukuje vrlo pažljivo.

Tramp još uvek promoviše svoj plan etničkog čišćenja koji ima za cilj „premeštanje“ ljudi iz Gaze, ovoga puta u Libiju, a momentum ranih dana njegove administracije da se postigne primirje je sada nestao, jer Izrael pojačava svoju kampanju da zauzme još delova Gaze.

Dok su se raskošne scene odigravale širom Zaliva, i dok je Tramp komentarisao kvalitet mermera, postojala je jedna neizbežna misao – mesecima u Gazu nije ušla hrana, voda ili lek.

Pitanje ograničenja ovog novog američkog raskoraka je ključno za pravilno procenjivanje onoga što se upravo desilo.

Jer, iako je izgledalo kao da se nešto istorijsko dogodilo, da je Tramp „oduvao paučinu“ sa starih spoljnopolitičkih normi u regionu i napravio pomake, sve to možda neće doneti ništa tamo gde je to najvažnije.

Ako ove sile još uvek nemaju sposobnost da diktiraju šta će se desiti u njihovim dvorištima nemaju sposobnosti da stabilizuju i odrede političku budućnost regiona, ili čak da preuzmu odgovornost za vođstvo u kojem imaju moć i odgovornost da spasu druge Arape od gladi, raseljavanja i nasilja, onda je sve to samo elaborirani teatar uz meru ekonomskih koristi.

Nema više „poučavanja“, ali biti gospodar svoje sudbine je ono što zaista ima značaj.