Zašto je ubistvo iranskog vrhovnog vođe udarac za Putina tamo gde ga najviše boli?

Poslednji put kada su Sjedinjene Države i Izrael bombardovali Iran novinar je pitao Vladimira Putina kako bi reagovao ako bi vrhovni vođa Irana bio ubijen u napadu.

„Ne želim ni da razgovaram o tome“, odgovorio je ruski predsednik.

Manje od devet meseci kasnije, nakon što je ajatolah Ali Hamnei poginuo u ciljanom napadu koji su predvodili Izraelci i podržale SAD u subotu, Putin nije imao mnogo izbora nego da odgovori.

Atentat će pokrenuti dva Putinova najdublja instinkta – duboko ukorenjenu paranoju o sopstvenoj dugovečnosti i težnju za političkim opstankom, definisanu pobedom nad Ukrajinom – po svaku cenu.

Oba su bila vidljiva u kratkoj izjavi, objavljenoj na veb-sajtu Kremlja, u kojoj je Putin osudio ubistvo Hamneija kao „ubistvo počinjeno u ciničnom kršenju svih normi ljudskog morala i međunarodnog prava“.

Bila je to jača reakcija nego nakon hapšenja ranije ove godine još jednog nekadašnjeg ruskog saveznika, venecuelanskog lidera Nikolasa Madura.

Pa ipak, Putin primetno nije imenovao zemlje koje stoje iza ubistva.

Mentalitet bunkera

U ruskim krugovima smrt Hamneija izazvala je poređenja sa padom drugog diktatora.

Snimak, napravljen mobilnim telefonom na kojem je libijski lider Muamer Gadafi pretučen na smrt nakon intervencije koju je predvodio NATO 2011. godine, ostavio je Putina „apopleksičnog“, naveo je ruski novinar Mihail Zigar, koji ima dobre veze i poznanstva.

„Pokazali su celom svetu kako je ubijen, prekriven krvlju“, rekao je Putin, vidljivo ljut, tokom televizijske konferencije za novinare u to vreme. „Je li to demokratija?“.

U maju 2012. godine, nedugo nakon Gadafijevog svrgavanja, Putin se vratio na predsedničku funkciju nakon kratkog mandata premijera. Prihvatio je posao sa očiglednom misijom da raskine sa Zapadom i iskoreni disidentstvo na domaćem tlu, koje je optuživao da pokušava da sarađuje sa neprijateljima Rusije kako bi se postigla promena režima.

„Upravo je Gadafijeva smrt postala prekretnica u ruskoj politici i spoljnoj i unutrašnjoj“, piše Aleksandar Baunov, viši saradnik u Karnegi centru za Rusiju i Evroaziju sa sedištem u Berlinu.

Baunov je rekao da je Putin, bivši agent KGB-a, to što su SAD i Evropa dozvolile da se globalni lider tako brutalno svrgne video kao „vrhunac izdaje“.

S godinama je Putin tonuo u sve veću izolaciju.

Tokom pandemije kovida strani dostojanstvenici i ruski zvaničnici morali su da se drže nekoliko metara od ruskog predsednika. Interakcije sa javnošću su bile i još uvek su pažljivo koreografisane.

Ruski pokojni opozicioni lider Aleksej Navaljni ga je čuveno nazvao „dekom u bunkeru“, što je aluzija na istragu njegovog tima o raskošnoj palati koja je navodno u vlasništvu Putina, a koja uključuje mrežu tunelu iskopanih pedeset metara pod zemljom.

„Ubiće nas“

Nedavni događaji su samo produbili Putinovu paranoju.

Rušenje dva ruska saveznika – Madura i Hamneija – u brzom sledu navelo je neke prokremljovske komentatore da prekrše ono što je bilo neformalno pravilo od povratka Donalda Trampa u Belu kuću – izbegavajte otvoreno kritikovanje SAD ili njihovog predsednika.

Predvodeći napad, bivši ruski predsednik Dmitrij Medvedev napisao je da je američki napad na Iran otkrio Trampovo „pravo lice“.

Ruski televizijski voditelj i propagandista Vladimir Solovjov optužio je SAD da se ponašaju „kao predator“, koristeći diplomatiju da namamljuju „svoj plen da spusti gard pre nego što mu zariju zube u grlo“.

„Da li razumemo da je razgovor o Iranu takođe razgovor o Rusiji?“, pitao je svoje gledaoce.

Aleksandar Dugin, proratni, ultranacionalistički mislilac, upozorio je da Vašington možda planira da uradi isto Rusiji.

„Jedan po jedan, naši saveznici se sistematski eliminišu“, napisao je. „Jasno je ko je sledeći i jasno je šta pregovori sa takvim neprijateljem zapravo znače“, nastavio je, misleći na tekuće mirovne pregovore sa Ukrajinom u kojima posreduju SAD.

Prokremaljski medij Segodnya.ru je to otvoreno izložio člankom pod naslovom „Kako će nas ubiti“.

Usmerenost ka cilju

Kremlj je nasuprot tome zauzeo mnogo diplomatskiji ton.

Dan nakon što je Putin osudio ubistvo Hamneija, njegov portparol Dmitrij Peskov izrazio je „duboko razočaranje“ što su razgovori SAD sa Iranom propali, istovremeno izražavajući „duboko priznanje“ napora SAD da posreduju u postizanju mira sa Ukrajinom.

Ali, dodao je, „pre svega verujemo samo sebi i branimo sopstvene interese“.

Poruka je bila jasna – Putin neće dozvoliti da njegova osećanja prema Iranu stanu na put njegovim ciljevima u Ukrajini.

„Njegovo najveće oružje u tom sukobu bila je spremnost i sposobnost Trampove administracije da izvrši pritisak na Ukrajince i Evropljane“, rekao je Sem Grin, profesor ruske politike na Kings koledžu u Londonu. „I stoga nema apsolutno nikakvog razloga da se odrekne tog oružja.“

Šta god da ruski predsednik lično oseća, njegovi postupci pokazuju da je pragmatičar. „Putin neće rizikovati svoju ličnu bezbednost, bezbednost svog režima ili svoju viziju ruske nacionalne bezbednosti da bi pomogao Irancima, Severnokorejcima, Kinezima ili bilo kome drugom“, rekao je Grin.

Za Moskvu iranska kriza ima razne prednosti, među kojima su izgledi za veće cene nafte, neslaganje između Evrope i SAD oko načina suočavanja sa posledicama i odvraćanje pažnje Vašingtona od rata u Ukrajini.

Trampovi postupci takođe pomažu u jačanju njegovog domaćeg i međunarodnog narativa o opasnostima zapadne hegemonije.

Štaviše, Putin ima sredstvo odvraćanja koje ni Gadafi ni Hamnei nisu imali – najveći nuklearni arsenal na svetu.

Ali nuklearno oružje ne pruža zaštitu od pretnji iznutra. Ako pad savezničkih moćnika pooštri Putinove strahove, verovatno će se manje fokusirati na NATO rakete, a više na dvorske intrige.

Ruski predsednik zna kao i svi ostali da diktatori koji akumuliraju toliko moći i toliko dugo kao Putin imaju tendenciju da napuste funkciju na jedan od dva načina, rekao je Grin.

„Ili uhapšeni, ili u zatvoru“.