FOTO: Stanislav Milojković
Mnogi se i danas sa setom sećaju dana provedenih u vojsci i Titove JNA. Ali, uspomene nisu jedino što nam je (pre)ostalo od te armije. Naprotiv, na nju nas svakodnevno podsećaju hektari i hektari placeva i hiljade i hiljade kvadrata napuštenih, porušenih i devastiranih kasarni, domova vojske i drugih vojnih objekata koji su deo urbanog nasleđa gotovo u svakom gradu u Srbiji.
Ono što i laiku pada u oči je njihova zapuštenost, obrasli su travom, korovom, kiselim drvećem i potencijalni zmijarnici u najužim gradskim jezgrima.
Već decenijama se vodi prava borba da se ti i takvi prostori i objekti inkorporiraju u lokalne sredine i nađu neku svoju namenu ali ta pitanja mahom ostaju nerešena. Vojska od njih nema nikakvu korist a lokalne samouprave ne mogu da ih iskoriste za svoje potrebe i na najtraženijim urbanističkim lokacijama imaju samo ruglo, izvore potencijalne zaraze i opasnosti.
Po mišljenju sagovornika Danasa svih ovih decenija se nije vodila ozbiljna strategija o vojnoj infrastrukturi. To je, po njima bila samo dnevnopolitička volja ili rešavanje nečijih privatnih interesa. Ima i premera koji su dobro završeni po obe strane, gde je vojska za svoje komplekse i objekte, najčešće kompenzacijom dobila stanove za svoj presonal ali su oni više izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Jeda od takvih kasarna „Vojvoda Radomir Putnik” u strogom centru Kragujevca, pogođena i trajno oštećena za vreme NATO bombardovanja. Mnoge lokalne vlasti su pokušale još od 2005. godine da se dogovore sa vojskom i otkupe ovaj prostor ali bez ikakvog uspeha.
Nit ih ruše nit ih drugom daju
Još davne 2010. godine Radio Slobodna Evropa je izveštavao o ponudi tadašnje lokalne samouprave da preuzme ovaj kompleks od desetak hektara u zamenu za stanove vojnom personalu. Čekala se odluka tadašnjeg ministra odbrane Šutanovca i nikada se nije dočekala.
Prošle godine u svom tekstu „Nit je ruše, nit’ je gradu daju” urednik „Kragujevačkih” novina Miroslav Jovanović je napisao da i aktuelno Ministarstvo odbrane ucenjuje lokalne vasti tražeći desetine miliona evra za nešto što sada potpuno uništeno ništa ne vredi.
Jovanović je i autor izraza „crne rupe” koje gutaju ne samo kragujevačko nego i mnoga druga gradska jezgra po Srbiji.
– Po nepisanom pravilu, kasarne sa pratećim objektima, još od formiranja stajaće vojske u Srbiji iz vremena kralja Milana, locirane su u urbanim jezgrima ili su se vremenom oko njih formirala naselja. Rešavanje statusa vojne nepokretne imovine u urbanim, gradskim jezgrima u Srbiji, intenzivnije je pokrenuto krajem prošlog veka. Savremeni uslovi odbrane, smanjenje vojnih troškova i ubrzana stambena izgradnja, u gotovo svim lokalnim samoupravama u Srbiji, nametnula su to pitanje. Tako se pre više od 15 godina javila ideja da se na obostranu korist i vojske i lokalne samouprave Grada Kragujevca, vojna imovina na prostoru kasarne Radomir Putnik, ustupi gradu za njegove potrebe, a zauzvrat toga da grad izgradi stanovi za vojna lica. Procenu vojne imovine trebalo je da izvrši Poreska uprava. Taj model je trebalo da posluži kao mustra za sve lokalne samouprave u Srbiji, kaže za Danas Dragutin Radosavljević nekada funkcioner DS-a koji je u to vreme obavljao poslove direktora Društvenog Fonda za uređivanje gradskog građevinskog zemljišta Grada Kragujevca, generalniog direktora Poreske uprave Srbije i državnog sekretara u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave.
Različiti aršini su produkt političkih odluka
Nažalost do toga nije došlo, ne samo u Kragujevcu već i u mnogim dugim gradovima.
Prošle jeseni portal 021. je podsetio na sudbinu „maršalke”, kasarne „Arčibald Rajs” nekada zamišljene kao novi kampus ili čak muzej.
Ova kasarna godinama nije u upotrebi Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, a nisu bili uspešni ni davni pokušaji da se prostor od oko 1.5 hektara u gradskom jezgru proda, piše 021. Više opozicionih partija i pokreta prošle godine najavilo je zvaničnu inicijativu za prenamenu kasarne „Dr Rudolf Arčibald Rajs” na Futoškom putu. I, na tome se ostalo.
Još 2017. godine portal Moj Novi Sad pisao je da je Udruženje industrijalaca i preduzetnika Srbije (UIPS) uputilo apel nadležnim organima da se ubrzaju postupci prenamene napuštenih vojnih objekata i kasarni u ovom gradu. Kako se tada naveli, njihova vrednost bila je procenjena na oko milijardu evra.
Čitaoci Danasa skrenuli su nam pažnju na ogromni kompleks i napuštene objekte na ulazu u Knjaževac. Po podacima sajta Invest East Serbia neposredno uz magistralni put Niš – Zaječar M-25, nalazi se prostor nekadašnje Kasarne na površini od 22,94ha sa svom potrebnom infrastrukturom (vodovod, kanalizacija, elektrika, pristupni put). Na prostoru se nalaze i izgrađeni objekti koji zauzimaju ukupnu površinu od 13.241 kvadratnih metara. Planom detaljne regulacije industrijske zone „Kasarna” predviđena je mogućnost gradnje različitih objekata kako za stanovanje tako i za sve proizvodne i neproizvodne delatnosti koje ne zagađuju čovekovu sredinu, navode sa portala Invest East Serbia.
Vlasnik „Kasarne” je Ministarstvo odbrane, koje je objekat stavilo na listu nepokretnosti koje im nisu neophodne. Kupac nije pronađen.
Sada već davne 2016. godine RTS je objavio da se napuštene kasarne, zgrade, zemljište, vojne ekonomije prodaju u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Zrenjaninu, Kraljevu, Čačku, Užicu i drugim mestima. Među njima su i objekata koji su bombardovani 1999. i nisu potpuno očišćeni od eksplozivnih sredstava. Za 10 godina prodato je svega 90 vojnih kompleksa, izvestio je RTS.
Pre 14 godina Blic je pisao da je pet maloletnika ukralo školsko oružje iz napuštene kasarne „Treći pešadijski puk” u Pirotu, a među ukradenim predmetima je bio i ručni bacač raketa.
– Na generalnom nivou postoji različit odnos prema gradovima i opštinama – u pitanju je imovina koju koristi Ministarstvo odbrane – Vojska a vlasnik je država Srbija. Zbog čega ti različiti aršini? Neki prostori kao u Nišu su dati i za to je vojska dobila kompenzacijom stanove u novopodignutim kompleksima. Anomalija je kako može u Nišu i Subotici a ne u Novom Sadu ili Kragujevcu ne može. Reč je o imovini istog karaktera i vlasnika. Suština je da su to sve odluke političkog karaktera, kaže za Danas dugogodišnji službenik Ministarstva odbrane koji želi da ostane anoniman.
I on navodi primer kragujevačke kasarne „Radomir Putnik” u centru grada koja propada već godinama dok se za pripadnike bezbednosti na Deninom brdu grade stanovi za za koje grad donirao zemljište i uređuje komunalnu infrastrukturu o svom trošku.
– A, sama imovina države/vojske koja je u centru grada zvrji prazna. Nema logike i navodi na razmišljanje ili sumnju, smatra on zaklučujući da ne postoji politička volja da se to reši kako teba.
Ovaj naš sagovornik, kada smo već kod Kragujevca navodi i primer fakulteta FILUM koji nema prostor dok Dom vojske, o kome je nadavno pisao portal Glas Šumadije, i ogroman plac takođe stoje zakatančen i neiskorišćen.
Postavlja pitanje da li, uopšte ima neke strategije na nivou naše države kada je vojna imovina u pitanju. Ne novi objekti, centri, poligoni, baze… Zbog čega se urušavaju već postojeći u samim gradskim jezgrima, ogromni prostori, komunalno uređeni u vlasništvu države Srbija a, koja uporno ne želi da pronađe zajednički jezik sa loklanim samoupravama da se ti prostori stave u funkciju i korist od njih bude obostrana.
– Objekti koji propadaju i neiskorišćen prostor, faktički su leglo zmija u najužem gradskom jezgru. Od nekadašnje lepote sada su gradsko ruglo. Da je neko rekao 1999. godine da će 25 godina kasnije sve to da bude isto samo mnogo gore, niko to ne bi mogao da poveruje. Četvrt veka bez ikakvog rešenja, zaključuje on.
Cilj je da ih budzašto „preuzme” ekipa bliska vlastima
Veliki broj devastiranih i napuštenih kasarni za Petra Boškovića, član pokreta Srbija Centar, dugogodišnjeg načelnika Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane je prosta stvar.
– Da je to sve prodato pre 20 godina vojska bi imala neki benefit, bilo kakav, u novcu, stanovima… Ali kada prodaja bude posle 25 godina zdanja su uništena i gube na ceni. Što niže ako je moguće budzašto a onda ih „preuzima” ekipa bliska vlasti, isti oni ljudi koji rade Trg Republike, smara on.
Bošković podseća da je pre 20 godina doneta Odluka o prodaji višku vojne imovine kada je ministar bio Prvoslav Davinić, obzirom na činjenici da je došlo do smanjenja broja pripadnika vojske.
– Ideja je bila ne da se vojna imovina otuđi, nego proda ili zameni i vojska dobije nešto drugo za te objekte i prostore. Bilo je i dobrih poteza kada je data kasarna „Vojvoda Stepa Stepanović” u Beogradu a zauzvrat je dobijeno 20 posto stanova za vojsku u zgradama podignutim na tom prostoru. Ali i dosta manipulacija, na primer zdanja u Nemanjinoj 9 data Ministarstvu pravde sad Apelacioni sud za koji je potpisan je ugovor da se dobije 800 stanova za vojsku a nije dobijen ni jedan, ističe Bošković.
Po njegovim rečima novac i od prodatih obejkata nije uvek išao nazad – vojsci, za njeno opremanje a dolaskom na vlast SNS-a i Vučića kreću raznorazne „kombinacije” a sve na nivou vlade.
– Katanićeva broj 15. takođe data sudu a vojska nije dobila ništa,a svojevremeno u vreme Davinića procenjena je na 20 miliona evra. Takođe ni u Zemunu za „Konjičku kasarnu” ili „Aleksa Dundić” vojska nije dobila ništa. Ti objekti se danas uopšte više ne pominju, zaključuje on.
Za vojnog analitičara Aleksandra Radića kasarne koje u svoje vreme nisu bile u samom gradskom jezgru, vremenom i razvijanjem gradova su „progutane” od gradova. Sada su kost u grlu tih mesta. Tendencija razvijenih zemalja bila je da vojne objekte izmešta iz gradskih centara pre svega da bi u njima mogla da se izvodi vojna obuka što je nemoguće u urbanim celinama.
– Tipična evropska zemlja sa vojnom tradicijom ako je i zadržala nešto od tih objakata iz 19. veka iz doba industrijalizacije koristi ih isključivo za komande ili vojne akademije, nikako za smeštaj trupa. Takvi objekti ne narušavaju celine ubanih, gradskih jezgra, navodi on.
Tako je i u istočnoj Evropi, ističe on, koja je logičnija za poređenje sa nama nego zapadna. Međutim, za razliku od njih, Srbija je preskočila jednu fazu kada su sve te zemlje posle Hladnog rata naglo smanile svoje vojne potencijale. ali one nisu imale rat kakav je bio kod nas 90.-ih.
– Zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije kod nas je vojska ostala „zamrznuta” u vremenu. Tek kada je za načelnika Generalštaba došao Zdravko Ponoš, počelo se sa reformom vojske i organizacijskim promenama 2006. godine. Tada se pokazalo da broj vojnih objekata koji je zaista potreban vojsci je drastično manji od broja postojećih. Ali, vojska nikada nije imala dovoljno para niti je bilo prave volje da se promeni pristup njihovoj reorganizaciji, navodi Radić.
Komplikovane igre neodlučnosti i „šape” na imovini koju poseduje vojska
Po liniji manjeg otpora kasarne su zadržane tamo gde su bile. Objekti koji su u funkciji nisu menjali ni mesto ni namenu. I on navodi primer izmeštanja vojnih objekata iz jezgra Novog Sada i da se umesto njih napravi novi vojni kompleks na Majurskoj adi ali je to ostalo samo na priči.
– Neprijatno mi je kao građaninu Srbije da uopšte gledam tu „opuštenost” u čuvanju porušenih objekata pre svega onih koji su stradali u NATO bombardovanju ali i onih koji samo propadaju sami od sebe. Čak je i logično da posle jednog takvog bombardovanja neka zemlja sčuva jedan ili nekoliko takihiv objekata kao simbol stradanja i istorijski spomenik. Ali, to ne može da se radi sa svim takvim objektima kojih ima bezbroj. To govori o našoj neefikasnosti i dovoljno je samo pogledati zapuštene i napuštene vojne objekte po centru Beograda. To je ruglo kakvo negde možda postoji u predgrađima ali u strogom centru ne, izričit je on po kome je „sramotno i skandalozno stavljanje velikog platna sa fotografijama preko ruševina”.
Po Radićevom mišljenju to pokazuje nesposobnost ljudi koji vode tu „priču” uz razumevanje svih problema koji postoje zbog pravnih poteškoća.
– Ali ne i toliko dugotrajno nerešavanje tih problema. Pa, rat je bio pre četvrt veka 1999. godine. Zbog kompilkovane igre neodlučnosti, verovatno velike konkurencije onih koji bi hteli da „stave svoje šape” na tu imovinu, objekte i lokacije i njihovih pohlepnih i lukrativnih razloga dopuštamo da po našim gradovima uključujući i centar glavnog stoje ruševine i zapuštene kasarne, zaključuje Radić.
I ovaj naš sagovornik podseća da su problemi prodaje kasrni bili i nasrtaji na vojnu imovinu. Politika je „debelo mešala svoje prste”. Napravljeno je mnogo loših poteza koji su vojsku ostavljali bez imovine.
– Puno puta je od vojske uzimano ili za potrebe državnih organa ali i za lične ciljeve, poslove i ambicije. Jednostavno, kod nas vojska ima tretman da je to „nešto narodno” što po potrebi „može da se uzme”. Takav „pristup” je nezamisliv u bilo kojem državnom resoru. Sa te strane treba razumeti i frustraciju vojske jer su mnogi problemi rešavani isključivo na njenu štetu, tvrdi Alekndar Radić.
Danas se, po njemu, sve radi diletantski, potpuno je preovladao voluntarizam i sve je „tajna”.
– Mi nemamo realnu sliku od tome koliko je takvih objekata. Ministarstvo odbrane je postalo „tvrđava” nedostupna za bilo kakav razgovor po bilo kom pitanju jer su apsolutno sve proglasili za vojnu tajnu, sumira on.
Od smrti Nadežde Petrović do koncerta Zdravka Čolića
Valjevo, pak ima potpuno drugačiju priču od svih ovih. Sa srećnim krajem? Pa, kako za koga.
Tada nova, kasarna 5. puka izgrađena je u Valjevu 1899. godine. Tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata u njoj je bila smeštena vojna bolnica a bolesna od tifusa u njoj je 1915. godine preminula slikarka Nadežda Petrović.
Sredinom 20.-tih godina prošloga veka kasarna dobija ime „Vojvode Živojina Mišića”.
Posle Drugog svetskog rata preimenovana je u „Kadinjača”, informiše nas istoričar Vladimir Krivošejev.
Od početka druge decenije ovoga veka, Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane nastoje da je kao nepotrebni objekat prodaju. Pošto su Republički i gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture doneli rešenje da kasarnski kompleks nema nikakvu vrednost, Skupština grada Valjeva je donela odluku da se namena toga prostora urbanističkim planom odredi kao stambeno-poslovna.
Posle dve neuspešne aukcije, Bogoljub Karić je izrazio nameru da kupi kasarnski kompleks, ali je na trećoj aukciji 2016. bolju ponudu dala firma Publik iz Valjeva. Ona je u maju 2017. porušila kasarne, ostavljajući jedan objekat, sa namerom da se tu priredi svojevrstan memorijal, ali zbog odijuma javnosti do danas nije ništa izgradila.
U avgustu 2023. na tom prostoru je održan koncert Zdravka Čolića.
Regruti iz 21. ne mogu da se „trpaju” u spavaonice iz 19. veka
Aleksandar Radić podseća da je nedavno „otvreno” i pitanje ponovnog obaveznog skuženja vojnog roka.
– Gde bi smestili hiljade i hiljade tih mladića? To zahteva infrastrukturu. Nova generacija traži određeni konfor. Morate potpuno drugačije da rešite pitanja njihovog smeštaja, ishrane, obuke, gađanja… Ne možete njih samo „da potrpate” u ruinirane objekte koji su propadali decenijama. Oni bi, u tom slučaju morali potpuno da se srede za nove regrute. Ko može njih da zamisli u kolektivnim spavaonicama iz 19. veka u koje se smeštaju čitavi vodovi i jednim wc-eom na kraju hodnika, isken je Radić, po kome logika nalaže da je mnogo lakše i jeftinije graditi nove nego renovirati ove stare devastirane zgrade.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
