Nasilje u društvu cveta, škole životare

Smernice je izradio tim od 30 stručnjaka, među kojima su psiholozi, pedagozi, psihijatri, socijalni radnici, tužioci, sudije, a dokument je upućen na adrese više državnih institucija kao odgovor na narastajuće tenzije i podele u društvu, indukovane političkom i društvenom krizom u našoj zemlji.

Jedan od autora pomenutog dokumenta, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Aleksandar Baucal, rekao je da su mnoge mere, preduzete posle majskih tragedija, ostale bez efekta, što govori da imamo mnogo veći problem od onog na koji smo se usmeravali prethodnih godinu dana.

– Mi imamo rastuću kulturu nasilja u društvu, to smo videli i na konstitutivnoj sednici Skupštine Srbije, koja ima jednu od najvažnijih uloga u društvu. Ako ti ljudi koji su predstavnici nas građana sistematski praktikuju nasilje u međusobnim odnosima, to je nešto što se jako lako širi u društvu. U kulturi nasilja koja ne samo da se neguje, nego se i promoviše u našem javnom životu, irelevantno je da li ste obrazovani ili ne. Na taj način, ne samo da promovišemo nasilje, već šaljemo i implicitnu poruku da obrazovanje nije važno. Time smo praktično delegitimizovali smisao svake škole, svakog nastavnika, pa čak i ono što radi svaki učenik koji odlazi u školu – kazao je Baucal.

Opisujući atmosferu u kojoj se nalazi naš obrazovni sistem, on je rekao da učenici dolaze u školu bez većih interesovanja osim da se druže, a nastavnici često sa brigom šta će im se loše desiti tog dana.

– U takvom sistemu slati nove protokole i pravilnike neće proizvesti efekat, jer njih neko treba da razume i da primeni. Ako učenici ne vide smisao boravka u školi, a nastavnici onoga što rade, mi smo kao društvo napravili sitauciju u kojoj veliki broj ljudi na malom prostoru provodi veliki deo dna u besmislenoj atmosferi, a to su uslovi u kojima raste frustracija, nervoza i verovatnoća da se desiti različiti događaji koje ne bismo hteli da se događaju – kazao je Baucal.

On je rekao da bi trebalo raditi na revitalizaciji statusa obrazovanja u društvu i da prvi praktičan korak može biti izbor novog ministra prosvete

– Videćemo da li će, kada se budu vodili razgovori o Vladi, iko pomenuti pitanje Ministarstva prosvete ili će kao uvek to doći na kraju, verovatno kao element potkusurivanja u odnosima političkih partija – ističe Baucal.

Dodao je da centalizovan obrazovni sistem, kakav je naš, ne može da reši problem, već samo da proizvodi dokumente kao što su pravilnici i protokoli.

– Ali te dokumente neko mora smisleno da primeni u školi, a škola koja je navikla da bude jedinica kojom se hijerarhijski upravlja iz jednog centra, nema kapacitet da se bavi svojim odnosima i primenom protokola. Morali bismo kao jednu od važnih mera da pojačamo autonomiju škola. Međutim, tu treba da budemo pažljivi, jer se kod nas i do sada govorilo o autonomiji škola, ali u kriznim situacijama kada Ministarstvo nema moć da reši neki problem pa ga prebacuje na škole. Kod nas je poziv na autonomiju implicitno postao prebacivanje odgovornosti – naveo je Baucal.

On je dodao da bi autonomija škola morala da počne sa merom koja je politički nepopularna, a to je da se depolitizuje izbor direktora.

– Škola u kojoj je direktor nametnut političkim sredstvima ne može biti dobra zajednica, a škola koja nije dobra zajednica ne može da primeni nijedan od protokola, ne može da se bavi ni prevencijom, ni intervencijom nasilja, ta škola može samo da životari. Glavnu ulogu u izboru direktora treba da vode nastavnici, roditelji i učenici, kako bi direktori bili istinski lideru u školskoj zajednici – istakao je Baucal.

Naveo je i da je potrebno promeniti hijerarhijsko upravljanje obrazovnim sistemom, što podrazumeva da najvažnije mesto nije ministar prosvete, nego svaka pojedinačna škola.

U takvim okolnostima školske uprave ne bi bile prenosioci poruka od strane Ministarstva prema školama, već instrument Ministarstva koji je upoznat sa potrebama i stanjem u svakoj školi.

– Ali se i tu suočavamo sa političkom kulturom u kojoj u vladajućoj partiji postoji samo jedno mesto sa koga se misli i odlučuje, a svi ostali su samo prenosioci odluka. Ako hoćemo da promenimo atmosferu u školi koju pohađaju sva naša deca, bez obzira na to ko kako glasa, morali bismo svi zajedno da otrgnemo obrazovni sistem od ove atmosfere i politizacije koja trenutno postoji – istakao je Baucal.

Vesna Vojvodić Mitrović, profesorka srpskog jezika i književnost i članica Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“, ocenila je da se godinu dana nakon majskih tragedija kao društvo „nismo dali ničemu naučiti“ i da se kultura nasilja promoviše sa najviših instanci vlasti.

– Podsetimo se vrlo agresivnog, ničim objašnjenog, nasilnog prekida prethodne školske godine. Da li se iko iz Ministarstva prosvete pojavio da pogleda te mlade ljude i da im kaže: ovako je dobro, ovako se rešavaju problemi i da im argumentovano objasni zašto se to dogodilo. Niko se nije pojavio. Devet radnih dana pred početak nove školske godine dobili smo smernice iz Ministarstva, koje su bile ne samo nesprovodive, nego i groteskne. Prvu nedelju ćemo da se bavimo inicijalnim testovima, drugu nedelju da posvetimo priču o nasilju i to bi bilo to – rekla je Vojvodić Mitrović.

Ona je kazala da se nasilje izuzetno prikriva u školama i da se često preimenuje da bi se benigno okarakterisali događaji koji bi u jednoj demokratskoj, normaloj sredini i školskoj zajednici bili itekao predmet opservacije svih učesnika obrazovnog sistema.

Vojvodić Mitrović je krtikovala inovirani Pravlnik o protoloku o postupanju u situacijama nasilja, napominjući da je kao jedina novina uneto poglavlje o kriznim događajima, koje je mehanički preuzeto iz ranijeg dokumenta.

Rekla je da bi volela da predstavnici Ministarstva dođu u školu i da demonstriraju propisane procedure u praksi, napominjući da se došlo u apsurdnu situaciju da nastavnici ne mogu ljudski i zdravorazumski da reaguju.

Upitala je zašto se cele školske godine ne bi bavili nasiljem, gde god je to smisleno, logično i potrebno i navela da je jedan čas ljudskog i toplog razgovora sa učenicima mnogo delotvorniji.

Navela je i primer iz ličnog iskustva.

– Radili smo Čehovljevu novelu „Tuga“. Kada vam dete od 15 godina digne ruku i kaže: „Profesorka, nije ovde tuga ni smrt junakovog sina, ni njegovo strašno siromaštvo, ovde je tuga što nema kome da se požali“, vi onda znate da je najvažnije u poslu nastavnika da dopre do onoga što je duboko zakopano u duši tog deteta. U tom trenutku svi pravilici i protokoli postaju besmisleni i postaju samo model kojim Ministarstvo prosvete pere ruke od opravdanih kritika i pitanja šta ste učinili, šta ste učinili da se kao društvo izlečimo i krenemo boljim putem – kazala je Vojvodić Mitrović.

Govoreći o merama psihosocijalne podrške koje bi trebalo preduzeti, psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović je navela da je neophodno kadrovsko unapređenje u svim sistemima koji se bave mentalnim zdravljem, kao i da bi psihološko-pedagoške službe u školama trebalo osnažiti za sprovođenje edukativnih aktivnosti kroz radionice vezane za rešavanje konflikata, jačanje empatije i solidarnosti.

– I pre majskih tragedija smo govorili o potrebi osnovanja dnevnih boravaka za decu sa problemima u ponašanju. U Beogradu je postojala takva ustanova, ali je bila na nivou projektnog finansiranja i ugašena je kada je projekat završen, iako je imala fantastične efekte. Grad je odobrio ovu uslugu posle majskih tragedija, iako je inicijativa stručnjaka bila upućena u decembru 2022. godine, međutim, dnevni boravak još nije otvoren – rekla je Džamonja Ignjatović.

Dodala je da je potrebno i osnivanje intersektorske ustanove zatvorenog tipa za vaspitanje i rehabilitaciju maloletnih počinilaca krivičnih dela koji nisu krivično odgovorni, a predstavljaju bezbednosnu pretnju.

Ocenila je da nije primereno pretvaranje dečjih psihijatrijskih klinika u zatvorske ustanove, niti oni koji su tamo smešteni mogu da dobiju adekvatan tretman.

Džamonja Ignjatović je rekla da bi u Beogradu u aprilu trebalo da počne da radi Centar za mentalno zdravlje namenjen deci i mladima i da bi takvi centri trebalo da postoje i u drugim mestima i da pružaju podršku i drugim kategorijama građana.