Foto: Ana Milošević/DanasNi danas nije bilo „prekobrojnih“ na okupljanju užičkih starih akcijaša na tvrđavi Starog grada, koju je predvodilo Udruženje akcijaša i volontera Užica.
„Cmok, cmok, cmok“, pozdravili su se brigadiri, naviknuti na rad u dobroj atmosferi. Prikupljajući otpad na tvrđavi, mnogo godina kasnije, prisećali su se nekadašnjih akcija, koje kažu, osim dobrog raspoloženja uprkos smeni kiše i sunca, nisu mnogo ličile na današnju.
-To je taj brigadirski duh na koji želimo da podsetimo na Dan omladinskih radnih akcija. Taj humanizam i partiotizam se u nama zadržao i hoćemo da nastavimo da ga negujemo, kaže Milutin Đuričić, koji je sa ostalim akcijašima dan ranije očistio pristupni put od Terazija.
On se priseća da je poslednji put u radnoj akciji učestvovao 1976. godine, u Ovčar banji, kada mu je kopanje bilo najdraži posao.
-Radili smo na izgradnji pruge Čačak – Požega. Dok sam živ čuvaću te uspomene, ponosan je ovaj brigadir na sebe i svoje kolege.
Dok posle jakog pljuska ponovo progreva sunce, često govore u glas, smeju se i za Danas kažu im ništa nije teško, jer su – mladi.
-Nekad sam bio u brigadi „Prvog partizana“, čiju su polovinu činili zaposleni u tom preduzeću, a druga polovina su bila užička deca, omladina, priča za Danas Milan Nedeljković i kroz smeh dodaje da je poslednja akcija u kojoj je učestvovao bila ona posle koje je odlučio da se oženi.
-To je bilo na Kadinjači, 1978. godine, a godinu dana kasnije sam se oženio. Tada se stvarno dosta radilo, ali vreme je teklo uz ljubav i druženje, pa nam ništa nije bilo teško, nostalgičan je Milan, na čiju priču se nadovezuje Rade Marković, koji je od radnih akcija takođe odustao posle ženidbe.
-Išli smo na akcije i radili koliko smo mogli, nekad i više nego što smo mogli, jer nam je bilo lepo. Družili smo se, upoznavali, verovali jedni drugima, seća se Rade i ističe da je podjednako bilo važno i dokazati se.
-Dođeš kući, a ćale te odmah pita šta si doneo. Kad pokažem udarničku značku, onda je sve dobro. Inače sam radio u kancelariji, sedeo po ceo dan. Kad dođu akcije, onda se seče granje, vadi repa, plevi, ceo dan provedem na suncu. Bude teško, ali onda dođe veče i neko sa gitarom. Donesemo gajbu piva, sviramo, pevamo i zaboravimo na umor, priča stari užički akcijaš.
Veljko Stanković ipak kaže da dobro pamti 1982. godinu kada je na radnu akciju otišao iako je prethodno slomio ruku.
-Ne samo to, nego mi je i žena tada bila u drugom stanju. Ne da ništa nije rekla, nego je još i došla da me poseti, da vidi kako sam. Drugo je to vreme bilo, zaključuje Veljko priču rečenicom, najčešće izgovaranom tokom kišnog akcijaškog dana.
Čisteći staru užičku tvrđavu od smeća, kažu da nije uvek bilo lako, prisećajući se akcije na putu Beograd – Niš, kada su radili na potezu punom zmija.
-Prenosili smo travu punu zmija u rukama. U jednom trenutku, neko je pitao imamo li serum protiv ujeda. Naravno, nismo ga imali, ali niko nije prestao da radi. Bilo je vriske i smeha, ali se srećom sve dobro završilo, pričaju stari brigadiri koji su i danas imali žensko društvo, Ljiljanu Rujević i Jasminu Drinčić, iz Planinarskog kluba Rujno.
-Ljubitelji smo prirode, pa smo se ponovo priključile starim drugarima, sa kojima smo u prethodnom periodu išle zajedno na akcije. Nedavno smo pošumljavali u Staparima, kaže Ljiljana.
Ove dve planinarke posebno su pomogle današnju akciju, jer su sa lakoćom očistile sve nepristupačne, strme delove tvrđave, koji samo njima nisu izgledale rizično.
Druženje i posao akcijaši su završili kao što su i započeli, uz tradicionalni pozdrav: „cmok, cmok, cmok“, do naredne akcije, koju su zakazali za 16. april, kada će pošumljavati Jelovu Goru.
Iako se mnogo šta u međuvremenu promenilo, stari užički akcijaši i volonteri odlučili su da tradiciju sačuvaju najviše što mogu, pa nisu odustali ni od brigadirskog druženja, koje je, kao nekada, zakazano za veče posle radne akcije.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
