INTERVJU Francuski politički analitičar David Đaiz: Mesto Srbije je u evropskom projektu da bi sačuvala svoju nezavisnost

Da li je samo utisak da se EU nije najbolje snašla još od pada Berlinskog zida u raspadu nekadašnjeg Sovjetskog saveza, bivše SFR Jugoslavije?

– Moja teorija je da je EU smatrala da je posle raspada Sovjetskog saveza to kraj istorije i da su jedino važni pravo i ekonomija, što je bila teška zabluda i greška. EU sad trpi posledice takvog razmišljanja. Ona jeste bogata zona, ali razoružana. Veliki arapski mislilac iz 15. veka Ibn Haldun rekao je da se carstva uvek stvaraju iz nasilnog akta, ali i da se stabiliziju odbacujući nasilje iz jednog jednostvnog razloga – da bi se prikupljali porezi treba da se građani razoružaju. To pominjem da bih ukazao da se Evropa danas kompletno razoružala, jer ideja nije da postaneš vuk u svetu vukova, ali pitanje je ko brani ovce od vukova? Evropa ne treba da postane vuk, ali treba da bude bar pas čuvar.

Da li su zbog toga koncept generala Šarla de Gola sad ponovo popularni?

– Da, danas možemo da primenimo De Golovu misao ne samo na Francusku nego na čitavu Evropu. Srž njegove misli bila je nacionalna nezavisnost – državna i evropska. De Gol nije bio suparnik SAD, ali nije želeo da Francuska bude američka kolonija. Iz tog razloga on je od Francuske načinio nuklearnom silom i učinio da se Francuska angažuje u okviru tehnoloških programa kao što su civilna nuklearna energija, raketni program. Time je i Francuskoj i Evropi dao nezavisnost u odnosu na SAD. Ali, kako mi nismo uspeli da budemo dostojni te vizije sveta, sve evropske zemlje izgubile su trku u tehnološkom napretku i danas su deklasirane u odnosu na Kinu i SAD.

Znači li to da se na pragu druge četvrtine 21. veka koncept nacionalne države pokazuje uspešnijim i boljim od modela ekonomskog saveza država sa ograničenim suverenitetom poput EU?

– Nisam siguran da su ta dva koncepta suprotstavljena, iz prostog razloga što nikad nije bilo toliko nacionalnih država kao danas. Carstva su se raspala. Jasam veliki branilac nacionalne države za koju mislim da je evropski projekat dubinski vezan. Sagrađen je na ideji da može da se osmisli saradnja između nacionalnih država. Način na koji se danas ponašaju SAD, Rusija i Kina to nije ponašanje nacionalnih država, već su to imperijalistička ponašanja. Dužnost Evrope i njenih nacionalnih država je da se brane od imperijalne agresivnosti bez obzira sa koje strane ona dolazila.

To je rizik i za zemlja kakva je Srbija, jer zemlje srednje veličine obično traže moćne zaštitnike, koji imaju, ipak, skrivene imperijalne apetite. Iz tog razloga učešće Srbije u evropskom projektu je najbolji način da se sačuva njena nezavisnost, da ona sačuva sredstva za svoj društveni i ekonomski razvoj, da ne uđe u nečiju zamku, u neki lažni protektorat zemalja koje se predstavljaju kao prijatelji, a koje imaju zapravo imperijalnu agendu od koje ne žele da odustanu. Čini mi se da je dužnost Francuske da podrži prijateljske republike u balkanskoj Evropi, u Centralnoj i Istočnoj Evropi, koji se kao i ona bore za svoju slobodu.

Deo državne teritorije Srbije od 1999. je pod protektoratom UN pod kojim je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova koju je i Francuska priznala. O kakvoj pomoći govorite?

– Ja govorim o učešću Srbije u evropskom projektu i to je zvanična pozicija Francuske danas. Istorija je tragična, a ono što je danas veoma važno jeste da smo u jednom svetu u previranju i da treba imati hrabrosti za nova delanja – da se naprave hrabri kompromisi koji će nam omogućiti da napredujemo.

Kad se govori o Evropi da li je politički nekorektno svoditi je samo na EU, jer ona ni geografski to nije, kao što je politički nejasno šta se podrazumeva pod Srbijom koja kao takva postojii samo u svojim ustavnim granicama u kojima je i KiM?

– Nisam siguran da možemo da uporedimo EU i Evropu sa Srbijom u njenim aktuelnim granicama u odnosu na njenu prošlost. To su dva različita problema. Evropa je geografska realnost koja, po meni, ide od Lisabona do Sank Petesburga, gde se završava gigantska masa Azije. Ta geografska realnost je istovremeno i kulturna realnost nastala iz tri velike tradicije – Stare Grčke koja je donela filozofiju i razmišljenje, Rima koji je doneo umetnost vladanja, urbanizam i arhitekturu i naravno, hrišćanstva. Te tri tradicije stalno su bile preispitivane, na njih se stalno vraćalo, čak u vidu nekog njihovog međusobnog nadmetanja koje je dalo neverovatno bogatstvo. Kad pričamo o Srbiji i Evropi znam da ono što zanima Srbe jeste to kako da uđu u EU. To je pitanje od velike važnosti, ali ono što mene lično još više zanima jeste kako da redefinišemo evropski projekat i obezbedimo puno učešće u tom projektu i balkanske Evrope koja je deo četiri ili pet velikih tradicija na isti način na koji to čine Centralna Evropa i germanski svet, skandinavski, latinski i anglosaksonski svet. Bogatstvo Evrope je u tim različitim kulturnim tradicijama koje počivaju na grčkim, rimskim i hrišćanskom temeljima. Pitanje Rusije danas se može postaviti iz geografskih i kulturnih, ali i političkih razloga, jer Rusija čini deo Azije i velikim koracima se približava Kini. Da bi Evropa uzela sudbinu u svoje ruke neophodno je da bude degolista, da preseče tu zavisnost u odnosu na SAD, Kinu i Rusiju.

Da li je to jedan od razloga što je u ovom trenutku EU najveći protivnik Rusije, kad je reč o ratu u Ukrajini?

– Ona je verbalno najveći protivnik Rusije, jer evropska pomoć Ukrajini nije ogromna. Činjenica je da danas postoje napadač i napadnuti, a kad neko brani nezavisnost i integritet jedne zemlje treba se svrstati i držati ukrajinske strane. To ne znači da sutra ne treba započeti ponovo dijalog sa Rusijom jer nezavisnost Evrope u odnosu na ta „carstva“ ne znači neprijateljstvo. Ona može da se ogleda i u vezama saradnje, a da bi se to ostvarilo, Rusija treba da prestane sa agresijom na Ukrajinu koja ne služi ničemu. Traje već četiri godine, za posledicu ima stotine hiljada žrtava, a rezultat je nekoliko kilometara. To je smešno.

Između Kosova i budućnosti

Kad kažete da Srbe zanima ulazak u EU, realno koji je njihov interes u tome – većina članica EU kao deo NATO učestvovala u bombardovanju SRJ 1999. i priznala samoproglašenu kosovsku državu, što znači da bi jedino Srbija članstvo platila delom državne terotorije, a većina njenih građana protivi se i eksploataciji litijuma?

– Uz dužno poštovanje smatram da je važno da se okrenemo budućnosti pre i mnogo više nego prema prošlosti. Ako se stalno osvrćemo na bombardovanje ili na Kosovo nećemo napredovati. Imamo primer odnosa Francuske i Nemačke koje su u tri navrata vodile velike ratove, a ipak smo uspeli da stvorimo projekat francusko-nemačkog prijateljstva. Kad su se De Gol i Adenauer rukovali zaboravljena je prošlost, a samo 15 godina pre toga nacisti su masakrirali čitavu Evropu. To znači da postoji izbor za budućnost koji je francuski pesnik Rene Šar zvao „mogućnost da se baci hitac ka budućnosti“.

Sa dužnim poštovanjem, to nije pravi primer – Francuska i Nemačka su dve države, a KiM je deo Srbije.

– Ja ne govorim konkretno o tome nego o odnosu na prošlost. To je jako važno, jer u jednom trenutku, ako želimo da gradimo treba da uložimo više truda u budućnost nego da budemo ogorčeni u odnosu na prošlost. To što ste rekli o uslovima ulaska Srbije u EU, ne treba na to gledati kao na uslove, već treba reči da kad se ulazi u EU, ulazi se u jedan klub kao zajedničko dobro, a u kome postoje pravila kojih se članovi kluba moraju držati, jer su ta pravila sami izgradili. Pravna država jedno je od tih pravila, ali pravna država ne znači da treba držati lekcije drugima, već da je to kolektivna higijena koja omogućava prosperitet i napredak naroda. Imamo primer Poljske koja je primila dosta fondova kad je ušla u EU. Ona je jadan od najboljih primera uspeha ulaska u EU – savladala je nezaposlenost, postala šampion u obnovljivim energijama, a sad srukturiše jednu inovativnu tehnologiju. Ne ustručavan se da kažem da je Poljska treća sila u EU. Zato se ne bih složio da nije dobro da se ne učestvuje u evropskom projektu.

Nova gramatika

Da li je proširenje EU realno, jer ima previše problema i sa 27 država članica?

– Mislim da treba izmisliti novu ‘gramatiku’. Evropa u svom institucionom funkcionisanju je i dalje osmišljena kao Evropa od šest i devet članova sa idejom jedna država – jedan glas. Ali, ono što može dobro da funkcioniše sa šest, ne može tako dobro da funkcioniše sa 27, a sutra sa 35 članica biće još teže. Zbog toga branim stav o novom načinu praktikovanja tog evropskog projekta koji bi bio zasnovan na konkretnim stvarima, da svako treba da se pita šta može da doprinese i šta dobija kao zajedničko dobro. Što se tiče Francuske, to je njena nuklearna sila, Nemačka je njen industrijski kapacitet i konvencionalno oružje, a druge zemlje mogu da donesu nešto u oblasti digitalizacije ili obnovljivih energija. Na Balkanu postoji veliko geološko bogatstvo koje može da služi u svrhu ekološke tranzicije za izradu električnih baterija. Tako treba rezonovati danas.

Prevod sa francuskoj jezika Sonja A. Filipović