Foto: Stefana Savić

I to nije sve, taj isti građanin Srbije, sa istim pravima koja imam i ja, ide korak dalje i pokušava da me ubedi kako su neke nacije političke tvorevine i da smo, pretpostavljate, svi pomalo Srbi.

Reč je o Bošku Obradoviću koji je u dnevnom listu „Danas“ u tekstu „Odgovor braći muslimanima“ uvredio sve Bošnjake, kojima je, između ostalog, osporio pravo da se slobodno izjašnjavaju kako im je volja. Pored besmislenih tvrdnji oko imena Sandžaka i ostalih tvrdnji, Boško Obradović je potvrdio da je Srbiji zaista potreban jedan moderan građanski Ustav. Prema mom dubokom uverenju, Srbija je država ne samo srpskog naroda, već svih građana i građanki Srbije, ma kako se oni izjašnjavali po pitanju nacionalne pripadnosti. Etnički čiste države ne postoje, a pokušaji da se na bilo koji način jedan narod stavi ispred ostalih primer je otvorene diskriminacije, dok je težnja da se zadire u pravo na versku i nacionalnu pripadnost i opredeljenost prvi korak ka kršenju ljudskih prava i sloboda. Nije dovoljno reći „braća“ pa da se otvoreno relativizuje ceo bošnjački narod u Srbiji. Nudeći „rešenje“ da se Bošnjaci izjašnjavaju kao „Srbi muslimanskog porekla“ je teška uvreda od strane Boška Obradovića. Pretpostavljam da bi sledeći korak bio da svu „braću muslimane“ preobrati u pravoslavce, jer tvrdi da smo svi prisilno islamizirani.

Pitanje nacionalne države u odnosu na građansku, u kojoj svi građani i građanke Srbije imaju ista prava, zaista nije teško. U nacionalnoj državi pitanje je trenutka kada će se osporavati jednakost prava svih naroda, kada će većinski narod ovakve opasne ideje početi da nameće manjinama. Koliko smo puta to osetili do sada, koliko nam je teško bilo da zaustavimo čoveka koji je pokušao da nametne ideju o Velikoj Srbiji zbog koje je taj narod desetkovan, a drugi ubijani samo zbog drugačije veroispovesti? Moramo li ponovo da dovodimo u pitanje da li je Srbija nacionalnim manjinama majka ili „zla maćeha“ i imamo li ili ne svi jednaka prava?

Ideja o Srbiji kao nacionalnoj državi, do sada se pokazalo, nije bila štetna samo za nacionalne manjine. Bila je štetna za sve, pa i za pripadnike naroda kom pripada i sam Boško Obradović. Ta je politika oterala Srbe iz svih bivših jugoslovenskih republika. Srbi su sada manjine u tim republikama, kao Bošnjaci što su u Srbiji. Ako ni zbog čega drugog, Boško Obradović i ostali nacionalisti, mogli bi da se zamisle nad tim „domino efektom“ koji bi izazvali ukoliko bi njihove ideje zaživele u Republici Srbiji: kako bi nacionalne manjine ovde gubile prava, tako bi i ono malo Srba u susedstvu bilo u sve težem položaju. Ne misli valjda narodni poslanik Boško Obradović da se to ne bi desilo?

Ono što zaista zabrinjava jeste što je sve više onih koji smatraju Boška Obradovića prihvatljivom opozicijom, mogućom alternativom aktuelnoj vlasti. U tome prednjače ne samo nacionalno opredeljene partije, pokreti, već i oni koji se predstavljaju kao građanska opcija, misleći valjda da to „građanska“ znači da žive u gradovima, a ne da se zalažu za državu u kojoj svi imaju jednaka prava. Većina današnje opozicije je barem jednom podržala pokret Dveri, razmatrajući da li da budu deo zajedničkog fronta u borbi za vlast, ističući jedan jedini kriterijum kao dovoljan – da su protiv Aleksandra Vučića. To je fino zaživelo u javnosti, pa je sve više i javnih ličnosti koje podržavaju to. Poslednji u nizu je i Jovo Bakić.

Kada sledeći put neko iz opozicije pomisli da podrži Boška Obradovića, neka bude svestan da je govor mržnje već previše prisutan u javnom prostoru i da su i oni doprineli tome, neko pozivanjem da se glasa za njih, neko javnom podrškom i zagrljajima na skupovima, a neko ćutanjem na njihov govor mržnje. Hoćemo li, svako na svoj način, doprineti tome da alternativa ovoj vlasti sutra ne budu ljudi koji zastupaju građanske vrednosti, već oni koji bi Srbiju ponovo vratili u Srednji vek umesto tamo gde joj je mesto – u modernom i savremenom društvu.

Zato, hvala Bošku Obradoviću na predlozima, ali sam ću birati kojoj naciji pripadam, koje sam veroispovesti, jer na to imam prava u državi Srbiji koja je moja koliko i njegova i koju volim i poštujem. Ovo je moj način borbe za nju, jer planiram da u njoj živim složno sa svojom braćom i sestrama, kako on voli da kaže, bez obzira na njihovu versku ili nacionalnu pripadnost.

Autor je član Predsedništva LDP