Budućnost održavane prošlosti

Nikola Samardžić Autoritaran politički mentalitet je uporan i podmukao. Zvanični Beograd tvrdi da postoji «dokument koji sadrži nove ideje Srbije za rešavanje statusa Kosova», sačinjen na osnovu razgovora premijera Koštunice i ruskog predsednika Putina. Izgovor za provlačenje tog papira kroz tunele autoritarne kriptopolitike, umesto pretresanja u javnosti i institucijama, ponovo se oslonio na «rusko insistiranje»: predlog je «predat ruskoj strani» da ga «proučava». Inače, Rusija je odbacila Ahtisarijev plan, mada je unapred pristala na načela procesa utvrđivanja budućeg statusa Kosova, kao članica Kontakt grupe. Ali, bez obzira na bilo čije posredovanje, kosovska budućnost pretežna je briga Srbije. Najava da će u slučaju jednostranog priznanja nezavisnosti Kosova, Srbija taj čin proglasiti «ništavnim», i da će «MUP i Vojska i političke stranke i građani» postupiti u skladu sa Ustavom Srbije, postala je i prva zvanična pretnja da će se na pravno nasilje uzvratiti i pravnim i fizičkim. Verovatno sa svim posledicama koje će uslediti.
Jednostrano priznanje i razvoj događaja koji bi usledio odgovara ekstremistima na obe strane. Etničko čišćenje dovodi do polazišta na osnovu kojih se lakše dalje pregovara. To je bilo očigledno i prilikom zaključenja mira i ozvaničavanja razgraničenja u BIH, i nakon smirivanja srpsko-hrvatskih odnosa koji kao da su postali podnošljiviji zahvaljujući masovnom iseljavanju, verovatno režiranom, srpskog stanovništva iz ruralnih oblasti Hrvatske, tj. iz nekadašnje Krajine. Na Kosovu, smetnja ekstremistima na obema stranama, i srpskoj i albanskoj, ostaju, pre svega, srpske enklave. Usamljene naseobine u albanskom okruženju ne dopuštaju izvesnost jasnih etničkih podela. Ukoliko opstanu, one su, očuvanjem multikulturalizma, ozbiljna prepreka «konačnom rešenju». Gašenje enklava bi, izvesno je, podvuklo partikularizme i pravo na sopstveni entitet severnog Kosova, teritorijalno i institucionalno vezanog za ostatak Srbije pod vlašću Beograda.
Ma kako se događaji budu odvijali, Srbija će, u skladu sa svojim političkim i kulturnim sposobnostima, ostati suočena sa imperativom da – koliko je to u njenom domenu – prevlada protivrečnosti i paradokse kosovske antinomije. U tom smislu ubrzanje evropskih integracija jedini je upotrebljiv institucionalni okvir. Antievropska politika antiliberalne većine u Vladi i parlamentu ne dopušta buduće odvijanje nacionalnih i kulturnih integracija vezanih za odnose sa susedima i regionom u celini. U kontekstu davno isteklog vremena, kosovski integrativni potencijali bili su nesumnjivi u širokim jugoslovenskim okvirima. Jugoslavija je nudila dovoljno prostornih, privrednih i kulturnih potencijala koji su nestali, ili su relativizovani, njenim osporavanjem i rasturanjem. Danas je Srbija, htela to ili ne, suočena sa izvesnošću evropske ili neke alternativne, svejedno, reintegracije Zapadnog Balkana. Ali transformacija postjugoslovenskog prostora podrazumeva transformaciju srpske politike, koja se u odnosu na albansko kosovsko društvo, i na sve svoje susede, nije značajnije promenila od prvih najava jugoslovenske dezintegracije kao prvorazrednog nacionalnog interesa. Tim pre ukoliko se zaključi da se Srbija rado odricala institucionalnih veza s razvijenim delovima federacije, mada su podsticale razvoj i otvarale ostvarivu i ubrzanu evropsku perspektivu. Pokušaji aneksije ruralne Hrvatske, pretežno pojasa nekadašnje Vojne krajine, urbicid i etničko čišćenje, bili su pokušaji nomenklature koji su otkrivali njena izričita ideološka opredeljenja, antimoderna i predatorska, koja je nakon pada Berlinskog zida sopstvenu perspektivu videla u beskrajnoj proizvodnji nasilja i destrukcije.