Da li smo spremni da budemo pametni?

Prijatno je bilo 12. aprila, oko 10 sati uveče, znati da se iza rovova punih ljudskog đubreta i ostalih fekalija iskopanih u Pionirskom parku naš Žvalolini više ne oseća nimalo bezbedno. Nisu ga okruživale stotine hiljada pretećih demonstranata. Na vrata Predsedništva nije pokucala policijska jedinica sa tužilačkim nalogom u kojem piše da mu nema druge nego da sa njima pođe u neki novi, mnogo gori život. Smatrao je da su sve potencijalne neugode neutralisane, pa ipak, taj prokleti Peter Mađar, komšijski Vladimir Cvijan čija opasnost nije na vreme prepoznata, učinio je da mu metaforički sapun isklizne iz ruku i sada mora da se sagne i podigne ga dok je okružen nepredvidljivošću zatvorske tušione. A čuvari će da biju ako izađe nepropisno opran.

Grešno je zavodljiva stvar taj „shadenfreude“ – na srpskohrvatskom zluradost – no, mađarski izbori pre svega imaju praktični efekat. Naime, oni su u kumulaciji sa nedavnim srpskim lokalnim izborima pokazali da je tzv. referendumska atmosfera najbolji način da se uđe u demokratsku izbornu bitku protiv inherentno nedemokratskih režima.

Mada, to je i bez dokaza bilo odavno jasno, da bi većina srpskih analitičara i društveno angažovanih novinara već mesecima uporno iznosila viziju neizbežnih kolona u kojima ćemo morati da nastupimo na predstojećim parlamentarnim izborima. Zašto su to radili, osim što često, po prirodi posla, imaju dugogodišnje prisne odnose sa opozicionim političarima?

Odgovor se svakako nalazi u jednom od mnogobrojnih betonskih blokova koji čine temelj sveobuhvatnog dometa studentsko-profesorskog pokreta: ograđivanju od političkih stranaka. Celokupni temelj, međutim, jeste potreba da se država oslobodi od po celo društvo pogubne vladavine organizovane kriminalne grupe. To je, dakle, baza zdanja koje pokušavamo da podignemo, i nadam se da se možemo složiti da je od sekundarne važnosti da li će njegove fasade imati gaudijevski ili brutalistički stil.

Do binarne izborne postavke predugo se pokušavalo doći tako što je političkim strankama poručivano da se sklone u stranu, što sam i sam činio uz ogradu da će biti neophodno stvoriti mehanizam njihovog opstajanja i reaktiviranja kada jednog, po mogućstvu ne tako dalekog dana, dođe vreme za istinsko, idejno biranje. Uporedo, kao crvi na pecaroševoj udici, lideri i istaknuti članovi opozicionih partija migoljili su se kada bi u televizijskim studijima bili pitani da li su spremni da ne učestvuju na izborima na najdirektniji način, već da logistički pomognu studentsku listu koliko mogu.

Nije vredelo, i od početka je bilo očigledno da su namereni da izađu na izbore, čak i ako to donosi rizik od prepuštanja na milost i nemilost cenzusu ili Dontovom sistemu. Zašto su toliko tvrdoglavi? Mandati, privilegije, šnicle od pedeset dinara u skupštinskoj mehani? Sujeta? Sve su to donekle tačni pravci zaključivanja koji najviše idu u prilog vladajućoj kriminalnoj grupi i njenoj želji da običnom čoveku ogadi ceo koncept političkog delovanja.

Zapravo, suština nepomičnog stava opozicionara glede učešća na parlamentarnim izborima nalazi se u povezanosti opozicionih i evropskih političkih organizacija. Birokrate iz Evropske unije imaju zadatak da održavaju kontrolu nad srpskim političkim procesima, ili barem pristup području na kojem se odvijaju. Kvar u odnosu između Evrope i srpskog autokrate je nastao nakon što je on u svom mahnitom traženju zaštitnika i kreiranju stvarnih ili propagandnih neprijatelja, od pouzdanog postao nepouzdani plašljivac. Naravno, znaju i da je od pre godinu i po dana izgubio moć da sprovede u delo sve što mu se naloži, a zbog čega je do tada ponajviše i bio tolerisan.

Promena sistema na kojoj insistira studentsko-profesorski pokret će na unutrašnjem planu značiti početak primenjivanja već postojećih zakonskih i duhovnih pravila. Na spoljašnjem, pak, promena sistema će se ogledati u tome da će se stanovnici Srbije iz mnoštva upotrebljenih ili odbačenih robova pretvoriti u zajednicu po snazi objektivno neravnopravnih ali zbog toga ništa manje uvažavanih sagovornika. Ka tome, rekao bih, težimo, kada postaje manje bitno jesmo li ili nismo članovi Evropske unije; uz prihvatanje stvarnosti u kojoj dijalog i saradnja sa evropskim zemljama jesu geografska, istorijska i kulturološka prirodnost.

Čini se da je zajednička lista studentsko-profesorskog pokreta i opozicionih stranaka jedina realna opcija kojom ćemo dosegnuti referendumsku izbornu atmosferu, te stvoriti stanje u kojem Evropska unija neće „zabrinuto pratiti“ i „osuđivati“ bande crnotrenerkaša što na izborni dan pristojno preporučuju sigurnim glasovima da postupe onako kako je vrhovnim planom predviđeno. Takođe mi se čini da je po uticaju presudni deo moguće zajedničke liste sve skloniji – pogotovo nakon pozitivnog ishoda takvog delanja na lokalnim izborima – da konačno obustavi rigidni ograđivački princip koji je poslužio svrsi i došao do tačke u kojoj mašinu jedino može da vrati u rikverc.

Kako bi pobednička antirežimska lista mogla da konkretno izgleda? Uzmimo da bi ciljani rezultat trebalo da bude većina od sto pedeset poslanika. Sto poslanika bi bilo iz studentsko-profesorskog pokreta (uključujući i zemljoradnike, umetnike, intelektualce, javne ličnosti…), dok bi pedeset bilo iz redova političkih stranaka, pri čemu na listi ne mogu biti lideri i preterano prepoznatljive stranačke ličnosti, već studenti, profesori, zemljoradnici, umetnici, intelektualci koji su usput i članovi stranaka (i to im nećemo uzeti za zlo).

Po pitanju kvota, predlažem da bude procentualno preslikano stanje iz sadašnjeg parlamenta (ZLF bi, recimo, imao šest poslanika), a Kreni-Promeni, kao jedini kredibilni vanparlamentarni činilac, bi prostor za svoje prisustvo na listi mogao da pronađe u okviru studentsko-profesorskog dela. Šta činiti sa Novim DSS-om i POKS-ovima? Na stranački deo liste, čemu bi trebalo da najviše budu sklone upravo političke stranke čiji bi urbano-desničarski glasači u destruktivnom scenariju višekolonaškog izlaska na izbore dominantno glasali za studentsko-profesorsku listu, tj. njen tradicionalistički, krstonoseći i ikonoljubeći aspekt.

Posledično, ne vidim način na koji bi koalicija NADA u višekolonaškom razvoju događaja uspela da pređe cenzus, a da takav ishod ne potvrdi povremene sumnje u njenu istinski opozicionu narav. Na koncu, potrebni su nam predstavnici svih ideoloških segmenata društva, osobe raznovrsnih geostrateških stremljenja koje se neće baviti geostrateškim odlukama, već će dve ili četiri godine – neće biti dovoljno ni četrdeset godina da se sasvim pacifizuju posledice desetogodišnje vlasti organizovane kriminalne grupe – raditi na oživljavanju, gajenju i primeni unutrašnjeg sistema. Na kraju, po postizanju ovakvog dogovora, trebalo bi obustaviti učešće u sednicima skupštine. I čekati, održavajući jedinstvo te stvarajući i koristeći prilike za pritisak na režim.

Da li je ovo svima prihvatljivo? Da li će srpski glasač, onaj koji je pre godinu dana besomučno ponavljao da „hoće da glasa samo za studente“, razumeti i prihvatiti kompromis za opšte dobro, i najvažnije, u njemu uzeti učešće? Da li će se složiti sa stavom da se do apsolutne referendumske atmosfere ne može doći apsolutnim insistiranjem na sopstvenoj pravovernosti? Da li će shvatiti da jednom listom povezani antirežimski front ne služi samo glasačkoj homogenizaciji i okretanju Dontovog sistema u antikriminalnu korist, nego i boljoj organizovanosti glede predvidljivih nepočinstava režima pre, tokom i nakon izbora? Da li mu je uopšte jasno da već mesecima tupimo zube pričom o izborima, iako bi ta reč u domaćim okolnostima morala biti uokvirena znacima navoda?

Kako god, moramo biti brzi, budući da bi uspaničeni režim umesto planiranog odlaganja „izbora“ do sudnjeg dana mogao da se odluči da ih raspiše što pre, u nadi da će se odviti kao blickrig a ne banzai napad sa ostrva Saipan. Stoga, postavimo što pre stilsko-figurativna mitraljeska gnezda, i smenjujmo uvek budnu stražu.

Autor je scenarista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.