Dobrica Ćosić je neobrazovanost proglasio za našu prednost

Srbija je u 20. vek zakoračila sa teškim rancem na leđima, ali ne onim u kojem se nose knjige, već onim u kojem se čuva tapija na usitnjenu parcelu. Godina 1833. nije bila samo godina oslobođenja kmetova pod knezom Milošem; ona je bila godina u kojoj je udaren temelj našeg najdužeg sociološkog paradoksa. Podelom zemlje, Miloš je stvorio slobodnog seljaka, ali je, možda nehotice, abortirao rađanje slobodnog građanina. Na tom parčetu zemlje, egalitarnom ali statičnom, zaleđena je ambicija srpskog društva. Seljak je dobio slobodu da opstane, ali ne i akumulaciju kapitala ili duha da prekorači među sopstvenog atara.

Vek i po kasnije, dok je svet hitao ka tehnološkoj singularnosti, na srpskoj sceni su se u isto vreme pojavila dva čoveka, sličnog društvenog porekla, ali sa dijametralno suprotnim mapama puta. Jedan je odlučio da tu miloševsku među proglasi za svetinju, a drugi da je preleti snagom intelekta.

Manifest mraka

U maju 1968. godine, dok su studenti u Parizu maštali o „plaži ispod pločnika“, a beogradski akademci tražili „više svetlosti“, Dobrica Ćosić je na XIV sednici CK SK Srbije izgovorio rečenicu koja će postati dijagnoza naše propasti. On je našu neobrazovanost proglasio za našu prednost.

Iz pozicije „domaćina iz Drenove“, Ćosić je u neznanju video neku vrstu „moralne nevinosti“, zaštitu od „iskvarenog Zapada“. Za njega je neobrazovan seljak bio idealan glineni golub za nacionalne mitove, on je bio „čist“ jer nije imao alate kritičkog mišljenja da dekonstruiše ideologiju. Ćosić nikada suštinski nije prekoračio ogradu kneza Miloša; on je samo pokušao da od kmetovskog mentaliteta napravi državnu doktrinu. NJegova „prednost“ bila je zapravo poziv na civilizacijsku regresiju. Dok je svet gradio kompjutere, on je slavio „vitalnu snagu“ onih koji ne znaju ništa izvan svoje brazde.

Vukota Mastilović: Inženjering kao ultimativna sloboda

U isto to vreme, dok je Ćosić davao ideološku infuziju našem zaostatku, jedan mladi inženjer elektrotehnike sa beogradskog ETF-a, Vukota Mastilović, dokazivao je da se sloboda brani formulama, a ne mitovima.

Vukota je bio proizvod one manjinske, ali dragocene Srbije koja je shvatila da se iz miloševskog blata izlazi kroz sistemsko razmišljanje. NJegova biografija nije samo niz funkcija; to je putanja metka ispaljenog iz provincije pravo u srce globalnog autoriteta. Za njega, međunarodna razmena kroz IAESTE nije bila samo prilika za putovanje, već „hirurška intervencija“ na provincijalnom duhu. On je rano naučio da turbina ili dalekovod ne poznaju nacionalne granice niti ideološke zablude, oni poznaju samo zakone fizike i ekonomsku održivost. Ovde dolazimo do ključnog momenta: Mastilovićev odlazak u Svetsku banku 70-ih godina prošlog veka. U vreme kada je Robert Maknamara transformisao Svetsku banku iz pasivnog zajmodavca u globalni mehanizam za razvoj, on nije zvao političke komesare niti „oce nacija“. Zvao je ljude poput Vukote.

Zašto je Svetska banka toliko cenila Mastilovića? U svetu vrhunskih finansija i inženjeringa, rešavanje problema (problem solving) je jedina valuta koja se ne može falsifikovati. Vukota nije dolazio sa ideološkom pričom o „istorijskoj nevinosti naroda“, već sa projektima vrednim stotine miliona dolara koji su morali da rade.

* Stručnost kao autoritet: Kolege u Vašingtonu su znale da je Vukotu nemoguće nadmudriti. NJegova preciznost bila je njegova odbrana. Dok su se kod kuće političari nadmetali u tome ko će više „ugasiti svetlo“ obrazovanju, on je u Pakistanu, Indiji i Kini palio to isto svetlo, gradeći energetske sisteme koji su izvlačili milione iz siromaštva.

* Problem-solving vs. Improvizacija: Dok je Ćosićeva škola misli verovala u „snalažljivost“ i improvizaciju, Mastilović je insistirao na rigoru. Svetska banka mu je poveravala najteže terene jer je on razumeo da energetski sistem mora biti socijalno prihvatljiv, ali ekonomski nemilosrdno održiv. To je bila vrhunska etika odgovornosti, ona koju „domaćin iz Drenove“ nikada nije mogao da dokuči.

Arhitekta sistema naspram čuvara ognjišta

Vukota Mastilović nije bio samo inženjer; on je bio prevodilac. On je prevodio haotične potrebe država u razvoju na precizan jezik investicija i tehnologije. Njegova pozicija u Svetskoj banci nije bila plod političke kvote, već apsolutne nužde za stručnošću. Robert Maknamara nije trpeo približnosti. U tom svetu, ako pogrešite u proceni rasta potrošnje ili u dizajnu prenosne mreže, ne gubite samo obraz, gubite razvoj čitave regije.

Dok je Mastilović u Kini postavljao standarde za razdvajanje proizvodnje i distribucije električne energije, uvodeći koncept efikasnosti tamo gde je decenijama vladao ideološki mrak, kod nas je Ćosićev „neobrazovan narod“ postajao pogonsko gorivo za nove deobe. Vukota je gradio mreže koje povezuju, Ćosić je gradio zidove koji razdvajaju.

Svetska banka mu je poveravala projekte jer je on posedovao ono što se u Drenovi nikada nije cenilo: integritet zasnovan na činjenicama. Kada bi Vukota rekao da je tarifa neodrživa, vlade su morale da slušaju. To je bio trenutak kada je srpska pamet, pročišćena kroz strogi filter ETF-a i IAESTE-a, upravljala globalnim tokovima. Bio je to dokaz da „miloševska podela“ nije sudbina, već samo loša polazna tačka koju rad i znanje mogu da pobede.

Povratak u 1833. godinu

A gde smo danas? Danas svedočimo nečemu što bi se moglo nazvati „osvetom loših đaka“. Krug se zatvorio. Ćosićeva teza iz 1968. dobila je svoje najnakaznije lice u 2026. godini. Dok je Mastilovićev ugled otvarao vrata japanskim investicionim krugovima, današnja politička elita ta ista vrata sa treskom zatvara pred nosom sopstvene dece.

* Pretnja kovčezima: Kako drugačije razumeti ministra koji roditelje plaši da će im deca sa državnih fakulteta biti vraćena u mrtvačkim sanducima? To nije samo neukus; to je strateško sejanje straha od institucije koja bi trebalo da stvara nove Mastiloviće. Poruka je: „Ostanite kod kuće, u mraku, tu ste bezbedni od znanja.“

* Policijska palica kao pedagoška mera: Kada jedan ministar izjavi da policija ima pravo da bije, pa čak i da ubija studente, on ne brani javni red. On brani Ćosićev ideal „neobrazovanog seljaka“ od „opasnog građanina“.

* Akademska lobotomija: Ukidanje delova fakulteta, sramna rešenja koja sakate visoko obrazovanje i najava „univerziteta sa SPC“ su poslednji ekseri u sanduku građanske Srbije. To je pokušaj da se nauka ponovo podredi dogmi.

„Genocid u obrazovanju“ ili krik za slobodom?

Predsednik države optužuje studentsku pobunu za „genocid u obrazovanju“. Kakva cinična inverzija! Genocid u obrazovanju vrše oni koji su diplome kupovali na benzinskim pumpama, dok Vukota Mastilović nije smeo da pogreši ni u jednoj decimali svog izveštaja za Pakistan.

Mladi ljudi koji danas izlaze na ulice, koji se bore protiv zatvaranja fakulteta u Nišu ili progona profesora u Beogradu, zapravo su jedini pravi čuvari Mastilovićevog nasleđa. Oni se bore protiv povratka u 1833. godinu. Oni odbijaju da budu „slobodni seljaci“ koji žive od milostinje države i obećanja iz mita. Oni žele da budu slobodni građani koji, baš kao i Vukota, mogu da razgovaraju sa svetom kao sebi ravni.

Srbija se danas nalazi na raskrsnici na kojoj su stajali Ćosić i Mastilović pre pola veka. Jedan put vodi nazad u drenovsku brazdu, u neobrazovanost koja se slavi kao vrlina, u mrak u kojem se lakše vlada. Drugi put je onaj kojim je išao Vukota Mastilović. To je put rigoroznog rada, međunarodne razmene i vere da srpski inženjer može i mora biti građanin sveta. Taj put ne nudi mitove, već nudi stabilne energetske sisteme, racionalne tarife i, što je najvažnije, dostojanstvo.

Ako dozvolimo da nam unište fakultete i da nam decu uteraju u strah, nismo samo izgubili budućnost, pljunuli smo na svakog inženjera koji je decenijama gradio ugled ove zemlje tamo gde se računa samo znanje. Borba za obrazovanje danas nije akademsko pitanje; to je borba protiv mraka koji nam se prodaje kao naša najveća „prednost“.

Poruka onima koji odbijaju mrak

I zato, vi koji danas stojite u amfiteatrima ili na ulicama, znajte: vaša borba nije samo politički protest, već odbrana sopstvenog prava na civilizaciju. Vi ste danas poslednja brana protiv „domaćinskog“ varvarstva koje bi da vas vrati u kmetstvo.

Kada vam kažu da je vaša pobuna „genocid u obrazovanju“, setite se da to govore oni koji se boje svake vaše pročitane stranice. Kada vam prete batinama i kovčezima, oni vam zapravo priznaju da su nemoćni pred vašim znanjem. Jer batina je oduvek bila oružje onoga ko nema argument, a strah je jedini alat onoga ko nema viziju.

Ugledajte se na Vukotu Mastilovića. On nije čekao da mu sistem dozvoli da bude veliki, on je snagom svoje stručnosti naterao svet da ga poštuje. On je dokazao da inženjer sa Balkana može biti mozak globalnih sistema ako odbije da veruje u „prednost neobrazovanosti“.

Vaša diploma ne sme biti samo papir za odlazak u beli svet; ona mora biti vaš štit protiv mraka kod kuće. Ne dozvolite da vas ubede da je obrazovanje luksuz ili opasnost. Ono je vaša jedina istinska sloboda. Ako pobedite u ovoj borbi, nećete samo sačuvati fakultete, sačuvaćete šansu da sutra, baš kao Vukota, krojite mapu sveta iz Beograda ili Niša, a ne da budete puki posmatrači sopstvene propasti.

Prekoračite te međe koje su vam postavili lažni autoriteti. Budite generacija koja će konačno, posle dva veka, od Srbije napraviti zemlju slobodnih građana. Jer svetiljke budućnosti neće upaliti oni koji vrište o pretnjama, već vi, ako ostanete uspravni, obrazovani i nepokolebljivi.

Srbija se ne brani mržnjom i neznanjem. Srbija se brani pameću. I to je jedina prednost koju vam niko ne može oduzeti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.