foto FoNet Marko Dragoslavić„A program? Koji je njihov program?“ ljutito uzvikuju dušebrižnici sa društvenih mreža. Jer poznata je stvar, Srbin se ujutru prvo prekrsti i celiva ikonu, onda pogleda pravac Kosova i drmne jednu ljutu, pa sedne da čita program stranke. Nema ništa na reč, bajo moj. Samo napismeno. Tako je odvajkada bilo, naš domaćin prvo čita program, pa onda zaokružuje.
Da li se još nekad, u bogatoj istoriji srpskog parlamentarizma, desilo da izbori nisu ni bili raspisani, a da se već tražio predizborni program na uvid?
Da li se još nekad desilo da izbori nisu ni bili raspisani, a da se već tražio spisak kandidata sa te i te izborne liste?
Ok, jasno mi je. Otkad su radikali ponovo na vlasti, mi živimo u konstantnoj predizbornoj kampanji. Još se ne završe ni prethodni, a oni sutradan već počinju da nas pripremaju za nove izbore (u prevodu – da lažu, spinuju, mufljuziraju).
I sve to ne bi bilo toliko strašno, da im poslednjih meseci i neki „naši“ ne pomažu u tome, pa počinje da se gubi ta jasna granica između proste logike i komplikovane propagande; kao da se namerno skreće pažnja sa neprijatelja, a kao glavni problem se predstavljaju – studenti.
Na prvu loptu ta naša/njihova retorika ne zvuči loše. „Ne želim da glasam, ako ne znam ko je na listi…“ Ok. Pošteno. Ali ja se onda malo udaljim od drveta, da bolje vidim šumu, pa onda shvatim da nikada nijedna lista nije bila objavljena, a da prvo izbori nisu bili raspisani. Elementarno, što bi rekli, moj dragi Votsone.
Kako im je (i zašto) odjednom to toliko bitno? Znamo da postoji zakonska procedura i da će biti dovoljno vremena za pravu predizbornu kampanju, pa će moći siti da se načitaju imena sa studentske liste; da je prođu unapred, unazad, da se uspavaju sa njom na usnama, i uče je napamet i recituju ako hoće…
Ako ćemo da budemo pošteni prema sebi… Nikada nismo ni čitali do kraja sva imena sa liste neke stranke, priznajte. Znali smo možda prvih par ljudi, ali glasali smo za ono za šta smo smatrali da je prava stvar u tom trenutku.
„A program? Koji je njihov program?“ ljutito uzvikuju dušebrižnici sa društvenih mreža. Jer poznata je stvar, Srbin se ujutru prvo prekrsti i celiva ikonu, onda pogleda pravac Kosova i drmne jednu ljutu, pa sedne da čita program stranke. Nema ništa na reč, bajo moj. Samo napismeno. Tako je odvajkada bilo, naš domaćin prvo čita program, pa onda zaokružuje.
Možda je opet samo do mene, ali… U poverenju… Ja nikad nisam pročitao nijedan program stranke od početka do kraja. A i svi su isti, generički, kao da ih je ChatGPT izbacio. „Vladavina prava“ i ostale floskule. Tako dosadno.
Pošto primećujem da se sa studentima trenutno vodi igra između dve vatre, rešio sam da uskočim i pomognem im: Da im rešim ovo oko programa njihove liste, da ih barem sa tim više ne smaraju; da mogu da izađu pred prosečnog srpskog birača, podignu program umesto indeksa i kažu: „Evo vam program, j*bo vas program!“
Pa, da počnemo.
Slušate li? Khm, khm. Ovako:
„Mi sa studentske liste ćemo se zalagati da:
* Netflix dobije i srpsku sinhronizaciju.
* Da svi šalteri u Pošti rade.
Da dostave pošiljaka uključuju i dolazak do vaših vrata, umesto čuvenog „je l’ možeš da siđeš dole“.
* Da filmovi na televiziji traju duže od reklama između.
* Da nam „Vostani Serbije“ bude nova himna.
* Da se sećamo i obeležavamo i Drugi svetski rat, a ne samo Prvi.
* Da političari ne maltretiraju svoje ljude terajući ih na konferencijama za novinare da stoje iza njih, da im obogate kadar (razviće ljudi proširene vene na nogama).
* Da običan čaj na Zlatiboru ne košta 800 dinara. I da čas skijanja na Kopaoniku ne kosta 45€ (time se smanjuje i prostor za nelegalnu trgovinu organima, jer roditelji često razmišljaju o prodaji bubrega, da bi decu mogli da odvedu na zimovanje na naše planine).
* Umesto najavljenih letećih automobila, uvodimo revolucionaran koncept: svaki grad će imati dovoljno javnih garaža i parkinga, i nove zgrade neće moći više da bezobrazno niču dok ne obezbede dovoljno mesta za parking… I da ta parking mesta ne koštaju kao manja garsonjera u Pirotu.
* I podrume da obezbede, kad smo već kod toga. Nove zgrade će morati da imaju podrum uz svaki stan. Ili makar tavanske prostorije. Genijalno.
* Da jednodnevna dečija ekskurzija iz Niša u Beograd ne košta 9000 din. (bez obroka), već maksimum 2000 din. (sa obrokom).
* Da na Kosovo preselimo sve one kojima je to pitanje najvažnije, da odatle mogu bolje da rešavaju probleme.
* Da sedište crkve premestimo u Pećku patrijaršiju. Jer se i oni ubiše od brige za Kosovo. (Napomena: dopuniti tačku „rešavanje pitanja Kosova“, odmah nakon stavki „srpski nuklearni program“ i „sletanje prvog Srbina na Mesec“.)
* Da u javnim preduzećima konačno imamo više radnika nego stolica, da ne bi morali da se menjaju i dolaze parnim i neparnim danima na posao.
* Da se renoviraju stara odmarališta na planinama, izletištima i u selima, da porodice i deca mogu da letuju i zimuju tamo.
* Da zabranimo mleko u prahu. Da pijemo pravo mleko.
* Da ne rasprodajemo zemlju Kinezima i Arapima.
* Nakon revolucionarnog koncepta Rimljana, da i mi to sprovedemo u delo, i uvedemo kanalizaciju u sva prigradska beogradska naselja.
* Da dovedemo pijaću vodu u gradove u kojima je nema preko 20 godina.
* Da radnici u privatnom sektoru ne rade vikendima i za državne praznike, već da budu sa svojim porodicama.
* Da se crkva vrati u crkvu, a škole ostave nastavnicima. Jer tako piše u Ustavu. Ili da menjamo Ustav, ako nismo više sekularna država. Birajte.
* Možda da se slavi Dositej, a ne Sveti Sava, kad smo već kod toga? Samo kažem.
* Da vlasnici pečenjara ne mogu da budu direktori EPS-a.
* Da ministar inostranih poslova mora tečno da govori engleski jezik. I da ne peva na zvaničnim događajima.
* Da ministar odbrane ne bude dezerter. A ni keramičar.
* Da pedofili ne mogu da budu gradonačelnici (naglasiti u programu da se ovde ne misli samo na Jagodinu, već i na druge gradove).
* Takođe, da se pedofilima više ne prave spomenici (možda da ubacimo da se pedofili hapse, čak i ako su političari? Razraditi to u konačnoj verziji programa).
* Da plagijatori ne mogu da budu ministri.
* Da droga više ne može da bude državni biznis (kad smo već tu, možda da spomenemo i kockarnice).
* Da fantomke ponovo počnu da nose kriminalci, umesto policajaca.
* Da policija ne brani batinaše na dan izbora, već Ustav.
* Recept za RTS: ugasiti ga, isprskati napalmom i zapaliti, tamjanom okaditi tlo na kome se nalazio, i nadati se da će tu da se primi i nikne normalno novinarstvo.
* Da se zabrani zanimanje „analitičar“ u televizijskim programima.
* Da predsednik može samo dva dana godišnje da se obraća naciji na televiziji, umesto dosadašnje prakse da se dva dana godišnje ne obraća.
* Da predsedniku bude zabranjeno da koristi reč „bre“.
* Da javni tužilac ne može da se zavetuje na ćutanje.
* Da kad se završe izbori, ne počinje odmah nova predizborna kampanja.
* Da…
Shvatili ste već.
A sad, na ulice. Bez mnogo filozofije.
Autor je lekar iz Niša
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
