foto (BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ/MO)Pozitivan ishod ove pobune značio bi početak nove ere: prelazak sa viktimizacije i populizma na građansku odgovornost.
Krajem 20. veka, Jugoslavija je tonula u sistemsku krizu: ekonomski zastoj, inflaciju, birokratsku paralizu i rastuće nacionalne tenzije. U tom kontekstu pojavio se Memorandum SANU (1986). Intelektualci su ispravno ukazali na duboke probleme, Ustav 1974. koji je Srbiju učinio slabom republikom sa dve autonomne pokrajine koje su imale veto moć, ekonomsko iskorišćavanje, ignorisanje kosovske krize posle demonstracija 1981. i opšti jugoslovenski zastoj. Memorandum nije bio „ratni plan“, već dijagnoza krize i poziv na reforme i ravnopravnost.
Međutim, u njemu se ogledala duboka srpska zabluda 20. veka: težnja da se svi problemi tumače prvenstveno kroz prizmu tuđe krivice. Srbi su predstavljeni kao glavna žrtva jugoslovenskog uređenja, dok su sopstvene greške, preterano oslanjanje na jugoslovenstvo, loše upravljanje autonomijama, autoritarne tendencije i nesposobnost elite, ostale u drugom planu. Taj narativ viktimizacije nije izmišljen: postojali su realni progoni na Kosovu, neravnoteže u federaciji i antisrpski stavovi u delovima drugih republika. Ali pretvaranje toga u monokauzalno objašnjenje („svi protiv nas“) blokiralo je introspekciju i pripremalo teren za katastrofalne odluke 1990-ih.
Ova tendencija nije nova. Od Kosovskog boja, preko stradanja u svetskim ratovima i genocida u NDH, do NATO bombardovanja 1999. patnja je realna. Spoljni akteri često nisu bili prijatelji. Ali ključna greška je što smo od toga napravili nacionalni identitet žrtve, umesto da ga pretvorimo u snagu za odgovornost. Umesto da analiziramo sopstvene promašaje, precenjivanje jugoslovenstva dok su drugi gradili nacionalne države, loše vođenje ratova sa zločinima koji su nas koštali međunarodne podrške, korupciju i klijentelizam u tranziciji, biranje „jakih vođa“ umesto institucija, lakše je bilo vikati „izdaja“ i „strani plaćenici“.
Rezultat? Ciklus kriza koji traje decenijama: devedesete, tranzicioni haos posle 2000, populizam, zarobljene institucije, odliv mozgova i ekonomska stagnacija. Svaka nova generacija ponavlja isti obrazac, traži krivca napolju (Brisel, Vašington, Priština, Zagreb…) umesto da raščisti sopstvenu avliju.
A danas je taj ciklus dostigao vrhunac: država u kojoj kriminal i korupcija ne samo da postoje, oni imaju svoju državu. Sistem je zarobljen do te mere da mafijaški interesi, nepotizam i pljačka javnog novca određuju sve, od javnih nabavki do bezbednosti građana.
Setimo se samo najtežih rana koje su ostale nerešene ili su sistematski zataškavane. Maj 2023: masakr u školi „Vladislav Ribnikar“, devetoro dece i čuvar ubijeni. Sutradan: krvavi pir u Duboni i Malom Orašju kod Mladenovca, još devet mrtvih mladih ljudi. Umesto temeljne istrage, suočavanja sa uzrocima (oružje, bezbednost, društvena atmosfera), zataškavanje, politizacija i zaborav. Novembar 2024: urušavanje nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, 16 mrtvih zbog korupcije u gradnji i nemara vlasti. Opet isto: poricanje, spinovanje, napadi na žrtve i njihove porodice.
Ovo nije slučajnost. Ovo je sistem u kome korupcija ubija. Javni novac se krade, tenderi nameštaju, inspekcije zatvaraju oči, a institucije služe zaštiti kriminalnih elita umesto građana. Država je pretvorena u plen, a građani u podanike koji treba da ćute i plaćaju.
Danas, 2026. godine, studentska pobuna nudi istorijsku šansu da taj sistem konačno srušimo. Protesti koji su počeli posle novosadske tragedije prerasli su u najdugotrajniji i najorganizovaniji građanski otpor u novijoj istoriji. Studenti u blokadi, uz sve veću podršku građana, ne traže samo ostavke. Oni traže rušenje zarobljene države, pravdu, transparentnost, nezavisno sudstvo i kraj vladavine mafije.
Ovo nije još jedna „obojena revolucija“. Ovo je generacija koja nije opterećena mitovima 20. veka, koja ne želi da bira između „Zapada“ i „Rusije“, već između korupcije i normalne evropske države. NJihova upornost, blokade, masovni skupovi (kao onaj 15. marta 2025), prikupljanje stotina hiljada potpisa, otpor pritiscima i nasilju, pokazuje zrelost koju elite nisu imale.
Ovo je generacija koja odbija da živi u državi gde kriminal ima svoju državu. NJihova upornost pokazuje da građani Srbije konačno moraju da shvate ključnu istinu: jedini lek je da se ovo sve sruši. Ne delimičnim promenama, ne novim licima u starom sistemu, već pravim izborima, referendumskom atmosferom i radikalnom smenom paradigme, od politike moći i pljačke ka politici odgovornosti i rezultata.
Pozitivan ishod ove pobune značio bi početak nove ere: prelazak sa viktimizacije i populizma na građansku odgovornost. To bi značilo priznanje da smo sami najveći kočničari sopstvenog napretka, tolerisanjem korupcije, strahom od promena i biranjem lažnih spasitelja. Samo tako možemo graditi stabilnu, evropsku Srbiju: ne kao večitu žrtvu, već kao subjekta koji kontroliše svoju sudbinu. Ako ova pobuna uspe da donese suštinske promene, slobodne izbore, nezavisno sudstvo, reformu institucija i kraj populizma, biće to pravi lek za naše zablude.
Memorandum SANU je bio vapaj u staroj krizi. Studentske blokade su vapaj da iz te krize konačno izađemo tako što ćemo srušiti uzroke. Razlika je ogromna: prvi je tražio spas u nacionalnoj mobilizaciji, drugi traži spas u rušenju mafijaške države i izgradnji normalne, odnosno, građanskoj odgovornosti.
Vreme je da prestanemo da tražimo neprijatelje napolju i da počnemo da rušimo ono što nas uništava iznutra. Ako ova generacija uspe, istorija će ih pamtiti kao one koji su Srbiju konačno izvukli iz 20. veka.
Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
