Proživeti sedam dana u Srbiji, saživeti se sa svakodnevnim ludilom, psihozom i šizofrenijom, navići se na njih kao na nešto normalno – to se može uvrstiti u onaj Ultimate Survival na televizijskom kanalu Discovery.
Očigledno, onda, da je postalo normalno, što jedva da se i muk čuo, kada se u onom sparnom danu provukoše te oslobađajuće presudice pripadnika JSO. U redu, bilo je pokoja reč, ali taj dušebrižnički urlik Beograda je nekako izostao.
To samo govori o diletantnom i pomodarskom viđenju pokojnog premijera, koji će, uprkos svemu, ostati upamćen kao jedna tragična ličnost našeg vremena. NJegova smrt simboliše poslednji, ugašeni svetionik na ovom ukletom ostrvu, prepunom avetinja i nakaza.
Umesto da su tu snagu histerije, i umnog raspravljanja, oko onog što postade glavni u CEBEF, prelili, sa sve tom neurotičnom notom, u neku peticiju, pismance protesta, da okupe narod na nekom predavanju, tribini, amfiteatru, trgu, ili već nešto da se učinilo, kako se, eto – barem indirektno, pošto nije etički da se komentariše – ipak ne slažu sa tom oslobađajućom presudom. Jok, bato – oni će samo nastaviti, da po tviteraškim avlijama i Fejsbuk ćumezima razglabaju o vrhovima ledenog brega.
A kada Amfilohije hoće da drži parastos Draži Mihailoviću, takođe se ćutećki, bez imalo nervoze, prelazi preko toga; jer, što bi rekli oni, „oh my god, pa to nikoga ovde više ne zanima“. Kada u opozicioni savez ulaze desničarske stranke, kojima će glavna parola biti „Ne damo Kosovo“; bože moj, nije sada to smak sveta, važno je da su protiv vlasti. Što ćemo kroz koji dan dobiti rehabilitovanog Milana Nedića; nema ni to veze, reći ćemo kako to nije u redu, i na tome će se završiti. Što se ljudi ubijaju, jer nemaju od čega da prehrane porodicu i plate struju; pa dobro, nije to samo kod nas, svuda je tako.
Ali je zato važno da se vrišti oko Savamale, da se i dalje kuka ko je rušio, doduše, bez protestnih šetnji, jer su i one postale passe. Izgleda da smo uzalud šetuckali po krugu dvojke, đuskali uz onu muziku, i drali se kao magarci: „Čiji grad? Naš grad!“.
Zato se sada – s obzirom na svu tu našu površnost, patološku vlastofobiju i zajedljivu frustriranost – zakucava poslednji ekser na kovčeg o izuzetno mučnoj, veoma dubokoj i toliko mračnoj pozadini Đinđićevog ubistva.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
