Neću da lažem, nedeljama se drogiram sadržajem koji nam je SBB podario

Naivni su oni koji pričaju da ne znaju kakvu sve tu svrhu ima, jer ti centri za kreiranje nove stvarnosti i te kako znaju šta rade i na koji način to čine. Nije možda popularno reći, ali RTS nije toliko strašan u odnosu na ono kakve sve kanalčine postoje. RTS-u može da se spočitava ignorisanje ludila koje se dešava u ovoj zemlji, što je sasvim legitimno i bitno, ali ovakvoj vrsti proizvodnje kolektivne hipnoze i psihoze – to još ovo podneblje nije videlo.

Dakle, ako gledamo ove takozvane ozbiljne kanale, mi ćemo u biti razumeti da se u zemlji ne dešava ništa naročito strašno, osim što, eto, studentska pobuna provejava, pa je to samo neka vrsta krize, koju ćemo već nekako u budućnosti da rešimo. Nećemo da se lažemo, pluralizam na tim televizijama cveta kao plastično cveće. Na svakom kanalu postoji uredno raspoređen spektar mišljenja: neko ko brani vlast, neko ko je napada, i neko treći, samozvani mudrac, koji lebdi iznad sukoba i sve relativizuje sa visine večnog objektivizma.

Jedino Informer televizija, skidam im kapu, ostala je verna sebi, nastavlja da rovari ka novom dnu, ali i tamo zaluta pokoje opoziciono razmišljanje, koje uglavnom služi za disciplinovanje naprednjačkih disidenata.

Manimo se Informera na trenutak i vratimo se na ove ozbiljce; dakle, dijalozi između protivnika u ovim emisijama izgledaju kao da se odvijaju u Volterovom Diznilendu: mnogo razumevanja, mnogo naklona, mnogo osmeha – sve se svodi na to „ne slažemo se, ali tvoje pravo da lupaš gluposti braniću do smrti“. Sve što bi moglo da miriše na stvarni konflikt, nervozu, paniku, vešto se zamaskira u pristojno neslaganje.

E sada, pošto stare propagandne laboratorije više ne mogu toliko da negiraju stvarnost i pokrivaju rupe, jer čak i glasači SNSrbije vide je ovde đavo odneo šalu, neko se dosetio, kako bi se šteta kontrolisala, da preuzme narativ u svoje ruke. Stoga sada možemo da vidimo na tim televizijama kako se stvara jedna posebna linija antirežimskih analitičara, koji u biti rade za vlast, ali simuliraju kritičko razmišljanje i, kao, baljezganje protiv njih, ali te kritike ne idu dalje od toga da li je nešto legitimno ili nije.

Ni branitelji režima ne miruju. Oni, uz poneku rutinsku kritiku na račun „nedovoljno agilnih ministara“ ili „pojedinih propusta“, i dalje podsećaju da je nekada davno pre 2012. sve bilo daleko, daleko gore.

Mantra „nema boljeg od ovoga“ odzvanja kao pozadinski šum na svim frekvencijama. Retorika na ovim kanalčinama se svodi na opšte teme: da li institucije rade ili ne rade, da li izbori treba da se dese ili ne, da li je neko više ili manje legitiman. Nijedna debata ne zalazi u opasne terene, a i što bi, je l’ tako: nema reči o ozbiljnoj korupciji, kriminalnim mrežama, institucionalizovanom nasilju, zločinima i takoreći infernu u kojem živimo već decenijama.

Gosti su birani pincetom. Čak i kada se slučajno u emisiji nađe neko ko zagrmi o pravom stanju u zemlji, studio brzo promeni ton. Počne blago podsmevanje, spuštanje tona, suptilno vređanje. Sve se radi da taj glas deluje kao usamljena budaletina, kao neko ko je izgubio kontakt sa realnošću.

Nažalost, vraćam se na moj omiljeni kanal, Informer, ostaje najvernije ogledalo prosečne medijske pismenosti naroda. Najveći uspeh Srpske napredne stranke nije samo u tome što su uništili medijsku scenu, nego što su proizveli mentalni okvir u kojem je Informer shvaćen kao relevantan izvor informacija.

A sada ozbiljno, za celu ovu novu propagandnu infrastrukturu uloženi su ozbiljni resursi. Ogromne pare su potrebne ne samo da se ovo pokrene, već da se svakodnevno održava. Ovo nije improvizacija – ovo je ozbiljna industrija iluzije, pokrenuta kada je postalo jasno da jedan Informer i nekoliko režimskih megafona više nisu dovoljni da zatrpaju sve pukotine koje se šire društvom.

Mašinerija je sada kompleksnija, sofisticiranija. Ne ide se više samo na brutalno negiranje stvarnosti, već na njeno fragmentisanje, relativizaciju, razvlačenje u hiljadu pravaca, sve dok običan gledalac ne izgubi kompas i ne odluči da ostane tamo gde je bar sve poznato. I možda najvažnije: čak i kad jednog dana ovaj režim padne – a pašće – biće potrebne godine, ako ne i decenije, da se društvo iskobelja iz ove zamke paralelne stvarnosti.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.