Setite se svog učitelja koji vam je promenio život

Pitajte bilo kog odraslog čoveka da vam opiše učitelja koji mu je promenio život. Skoro nikada nećete čuti priču o nekome ko je bio odličan predavač. Čućete priču o nekome ko je bio prisutan, ko je video tog učenika kao osobu, ne kao broj u dnevniku, ko se lično angažovao, ponekad i mimo pravila. O nekome ko je bio spreman da bude ranjiv pred razredom, da prizna da nešto ne zna, da podeli sopstveno iskustvo.
Drugim rečima, čućete priču o organskom odnosu.

A onda pogledajte savremenu školu. Ono što ćete videti je potpuna suprotnost: birokratizovana institucija u kojoj je svaki odnos formalizovan, svaki kontakt regulisan, svaka ljudska razmena svedena na proceduru. Učitelj je službenik koji isporučuje gradivo. Učenik je primalac koji beleži. Između njih ne stoji odnos, već protokol. I upravo u tom protokolu, u tom formatu, leži suština propadanja naše škole.

Italijanski filozof Đorđo Agamben razvio je pojam efektiviteta: ideju da pripadnost nekoj zajednici nije stvar formalne pozicije, već stvarnog učešća u „posebnim radnjama“ koje tu zajednicu definišu. Monah koji samo nosi mantiju nema efektivitet. NJega ima onaj koji molitvom, načinom života i ličnom žrtvom utelovljuje ono što monaštvo znači. Vojnik koji samo nosi uniformu nema efektivitet. Ima ga samo onaj koji hrabrost i samoodricanje živi u svakodnevici, ne samo na paradi.

Primenite ovu logiku na školu i postaje jasno šta se desilo sa našom školom. Učitelj koji je efektivan ne predaje samo gradivo. On je čovek koji utelovljuje znatiželju, intelektualnu hrabrost, sposobnost da se suoči sa neznanjem i da iz tog neznanja izvede nešto živo. Učenici ne uče od njega zato što on zna više, nego zato što on pred njima živi ono što uči. Efektivitet je zarazan: deca ne uče iz reči, već iz prisustva.

Međutim efektivitet zahteva nešto što škola kakvu imamo sistematski uništava: organski odnos.

Organičnost u odnosima znači da su ljudi povezani na način koji liči na porodicu, a ne na korporaciju. Oni se brinu jedni o drugima ne zato što je to u opisu posla, već zato što su ušli u zajednički životni prostor u kome je briga prirodna. Organski odnos nastaje kada ljudi u školi zajedno nešto rade, nešto izvan samog gradiva ili same nastave: kada hodaju, razgovaraju o životu, igraju se, suočavaju se sa teškoćama rame uz rame. Zajedničko iskustvo razara formalne uloge i otvara prostor za autentičnu ljudsku razmenu. Ono je suprotno onome što naša ukočena, odrvenjena, otuđena škola predstavlja.

Naši preci su znali kako školstvo treba da izgleda. Antički Grci su filozofirali hodajući. Aristotelova škola je nazivana peripatetičkom školom, što doslovno znači škola šetanja. Sokrat je najvažnije razgovore vodio na pijacama, na večerama, šetajući Atinom. NJihove „učionice“ nisu imale zidove. NJihova nastava nije imala raspored zvona. Imala je nešto drugo: organski kontekst u kome su učenik i učitelj delili prostor, vreme, i iskustvo kao saputnici, a ne kao isporučilac i primalac usluge.

Pogledajte sada redove klupa u tipskoj srpskoj učionici. Svi učenici sede okrenuti u istom pravcu, licem ka tabli i ka učitelju. Učitelj stoji ispred njih, iznad njih, sam. Struktura je jasna pre nego što je ijedna reč izgovorena: reč je o hijerarhiji. Jedan govori, ostali slušaju. Jedan zna, ostali ne znaju. Jedan ima autoritet, ostali imaju obavezu.

Žak Lakan, veliki psihoanalitičar, nazvao je ovakvu strukturu Diskursom gospodara: odnos u kome jedan učesnik poseduje znanje, a drugi ga prima. I Lakan je tvrdio da je svaka komunikacija zasnovana na Diskursu gospodara osuđena na neuspeh, jer onemogućava ono što jedino zaista menja ljude: zajedničko traganje za istinom u kome ni jedna strana ne pretpostavlja da već ima odgovor.

Diskurs gospodara je tačno ono što se dešava u školama. Učitelj ne traga zajedno sa učenicima. On isporučuje. Učenici ne otkrivaju. Oni memorišu. Nema zajedničkog iskustva, nema deljene neizvesnosti, nema onog uzbudljivog osećaja kada ne znate gde će vas mišljenje odvesti, ali idete zajedno. Umesto toga, postoji plan, raspored, program, ispit i ocena.

Format je pojeo suštinu. Da stvar bude gora, mnogi učitelji potvrđuju svoju vrednost, u koju sami sumnjaju, davanjem niskih ocena i najboljim učenicima, što je verovatno najniži način ponašanja koji postoji u strukturi moći. Svako svakome može dati jedinicu. To je nešto najlakše. Nešto upravo suprotno samoj ideji škole, vaspitanja, zajednice, organskog učenja.

Jedna ključna zabluda u našoj školi je činjenica da mi mislimo da je format neutralan okvir unutar koga se odvija suština. Učionica je samo prostorija. Čas od 45 minuta je samo vremenski okvir. Raspored je samo organizaciono sredstvo. Ali to nije tačno. Format oblikuje sadržaj. Format određuje šta je moguće reći, osetiti, otkriti. Fizički raspored učionice, sa učiteljem ispred i učenicima u redovima, nije tehnički detalj. To je poruka: ovo je hijerarhija, ne zajednica. Ta poruka utiče na svaki sekund provedene nastave više nego bilo koji nastavni plan.

Setite se situacije iz sopstvenog života. Pokušavate da razgovarate sa tinejdžerom o nečemu važnom. Postavite ga naspram sebe, pogledate ga u oči, kažete „moram da porazgovaram s tobom“. On se zatvori. Odgovori jednosložnim rečenicama. Ništa se ne desi. A onda, dva dana kasnije, vozite se negde zajedno. Oboje gledate u put. Nema pritiska očiju u oči. I odjednom, on počne da govori. Stvari koje nikada ne bi rekao licem u lice izađu na površinu.

Šta se promenilo? Format. Konfrontirajuća struktura je uklonjena. Zajednička aktivnost, vožnja, stvorila je poziciju „bok uz bok“ umesto „licem u lice“. U toj poziciji, istina je mogla da izađe na videlo.

Naše škole su postavljene na principu „licem u lice“. Učitelj naspram učenika. Autoritet naspram podređenog. Znanje naspram neznanja. Ono što nam zaista treba je škola „bok uz bok“: učitelj i učenik kao saputnici u otkrivanju, povezani organskim odnosom u kome su oboje ranjivi, oboje znatiželjni, oboje spremni da budu promenjeni onim što zajedno otkriju.

Navedeno ne znači da učitelj ne treba da zna više od učenika. Naravno da treba. Ali znanje nije dovoljno. Znanje bez organskog odnosa je informacija koja prolazi kroz učenike kao voda kroz cediljku. Znanje unutar organskog odnosa postaje iskustvo koje se ugrađuje u ličnost. Razlika između ta dva ishoda nije u programu, u udžbenicima, u tehnologiji. Razlika je u kvalitetu ljudskog odnosa.

Zato su škole propale. Ne zato što su udžbenici loši, mada mogu biti loši. Ne zato što su učitelji nedovoljno plaćeni, mada su nedovoljno plaćeni. Ne zato što nema kompjutera ili pametnih tabli. Škole su propale zato što je iz njih isteran organski odnos. Zato što je birokratizacija učinila nemogućim ono jedino što školu čini školom: živ, neposredan, lični odnos između učitelja i učenika u kome oboje menjaju jedan drugog.

Svaka reforma školstva koja ne počne od tog odnosa je kozmetika. Možete menjati programe, uvoditi digitalizaciju, dodavati predmete, smanjivati razrede. Ništa od toga neće promeniti suštinu dok ne promenite format. A promeniti format znači vratiti učitelja i učenika u poziciju „bok uz bok“: učiniti ih saputnicima koji zajedno hodaju kroz nepoznato, tražeći proplanke, spremni da budu iznenađeni onim što pronađu.

Nedavno sam, od jednog urednika, dobio komentar teksta iz matematičke logike, koji je namenjen upravo časopisu za tu vrstu logike: „dodajte poseban dokument u kome formalni jezik činite pristupačnim onome ko želi da shvati suštinu bez čitanja formula“.

Tako rade ozbiljni obrazovni i naučni sistemi. Pojednostavi. Učini da drugi razume. Preuzmi odgovornost za to. U tome je tvoja vrednost. Ne u situaciji u kojoj ne umeš nekoga da naučiš, nego ga, umesto toga, ocenjuješ u nečemu za šta i sam sumnjaš da to dovoljno dobro znaš.

Setite se svog učitelja koji vam je promenio život. Nije vam promenio život zato što je znao mnogo. Promenio vam je život zato što je bio tu. Ceo. Prisutan. Spreman da bude promenjen susretom sa vama onoliko koliko ste vi bili promenjeni susretom sa njim.

To je efektivitet. To je organski odnos. To je ono što smo izgubili. I to je jedino što vredi vraćati.

Autor je filozof, profesor i član Američke APPA

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.