Srbija je ponovo na pogrešnoj strani istorije

Za razliku od promašaja sa podrškom Hilari Klinton, ovaj put će posledice biti neuporedivo teže. I ne, neće moći da budu ograničene samo na Aleksandra Vučića i njegovu vlast, trpeće zbog njega cela Srbija.

Obrisi nove američke politike prema Zapadnom Balkanu Srbiju i njen uticaj na okruženje tretiraju kao problem, videlo se to prošle nedelje prvi put javno na slušanju Odbora za spoljne poslove američkog Kongresa.

I to problem koji više neće tolerisati – ni u Bosni, ni na Kosovu, ni bilo gde u regionu. Nekako u isto vreme, i zaokret od EU koji je Vučić napravio (kojoj, u stvari, nikad nije ni težio), takođe dolazi na naplatu: EU i SAD ponovo počinju da koordiniraju svoje spoljne politike i prostor za nastavak njegove manipulacije nestaje. Sa treće strane, javno upućen i do vulgarnosti otvoren podsmeh Kremlja na okolnosti i sadržinu Vašingtonskog sporazuma (kad si već skinuo donji veš, bar prekrštaj noge kao Šeron Stoun), ogolio je i stav Rusije prema situaciji u koju se Vučić doveo.

A sa četvrte, niko valjda nije ozbiljno poverovao da Kina stvarno vidi Srbiju kao svog „brata“ koga će da obasipa investicijama, letećim automobilima i zaštitom, kao što je to ovde režim predstavljao.

I, sada je već javna informacija da se radi na izmenama Dejtonskog sporazuma kojima bi oba entiteta, dakle i Republika Srpska, u najmanju ruku izgubili status „država u državi“.

Taj su status, koji bi neko drugačiji mogao da iskoristi kao prednost, ovdašnji politički lideri koristili kao omču oko vrata BiH, toliko ucenjivački da ni četvrt veka posle rata građani BiH nemaju funkcionalnu državu. I to uprkos izjavama (lažima) političara iz Srbije i Hrvatske da će to, kao garanti Dejtonskog sporazuma, podsticati. Kako će se Srbi u Bosni osećati kada im se takne u Republiku Srpsku – nekima od nas i sa ove strane Drine je jasno.

Ali nakon što je Dodik u sadejstvu sa vlastima iz Beograda upropastio priliku da srpski entitet bude konstruktivan i svetu prihvatljiv, veliko je pitanje koliko će srpskoj nadležnosti ostati posle Vučićeve izgubljene kocke sa nacionalnim interesima.

Aleksandar Vučić je toliko obećanja prekršio i reči pogazio da su čak i racionalni zapadni političari postali lični, pa čak i osvetnički rešeni da mu ne dozvole da ih i dalje zamajava. Amerika i EU sada će insistirati i na, bez daljeg odlaganja, sveoubuhvatnom sporazumu Beograda i Prištine.

Kad je bilo vreme da Srbija utiče na njegovu sadržinu, Vučićev populistički režim to nije hteo.

Onaj jedan usamljeni predlog iz srpske opozicije koji nije priznanje nezavisnosti, a imao je šansu da bude prihvaćen, vlast je uz podršku ostatka opozicije proglasila za izdajnički. Sada će sporazum biti ono što budu napisale strane diplomate, baš kao što je to bio slučaj sa nedavnim Grenelovim papirom u Vašingtonu.

Današnja opozicija u Srbiji ne pokazuje ni najmanju nameru da bilo šta predlaže. Jedan deo njenih lidera neće da pruži šansu Vučiću da svojom propagandnom mašinom krivicu za svoje greške svali na njih. Umesto toga, žele da puste da se te greške materijalizuju, da ih svi vide, pa da ga na njima ruše.

Drugi, pak, nemaju ništa protiv njegove taktike manipulacije konfliktom, samo bi je sprovodili „brže, jače, bolje“. Tako pre svega režim, a onda i sa neuporedivo manjom odgovornošću opozicija, u konačnom ishodu Srbiju potpuno lišavaju uticaja na odluku o Kosovu.

SAD i EU naravno znaju da su i bosanska i kosovska operacije visokog rizika. Neće napraviti grešku da ih sprovedu a da prethodno ne oslabe one koji, u strahu od gubitka svoje ucenjivačke moći, mogu da ih sabotiraju tako što će po regionu zapaliti vatre.

Preventivni mehanizam je već pokrenut i uskoro će se pojaviti prve napukline u prepariranoj medijskoj slici koju je Vučić o sebi stvorio u Srbiji. Pukotine su krenule i u stranci, gde Stefanović radi ono što su Nikolić i Vučić pred odvajanje svojevremeno radili u Radikalnoj.

Nema tu nikakve nepravde u odnosu na Vučića, upravo suprotno – kako je i uz čiju pomoć došao na vlast, tako će i otići s nje.

Nepravdu i štetu trpe građani Srbije jer nam je državu SNS razbio u paramparčad. Ne samo ekonomski, politički i institucionalno, već i duhovno – naciju je lišio samopoštovanja i nade.

Problem je i što se Vučić verovatno neće poneti kao Tači i dati ostavku kako svoj narod ne bi vukao dole sa sobom. A bez obzira koliko se neko trudio da, dok razvlašćuje Vučića, pravi razliku između njegovog režima i Srbije – to neće biti do kraja moguće.

Srbija će pod svetskim medijskim reflektorima ponovo biti prikazana kao izvor problema, sa narodom koji je drugi put u kratkom periodu dozvolio da ga potčini destruktivni autokrata.

Još se nismo oporavili ožiljaka koje nam je ostavio Milošević, a dobićemo nove. Za samo nekoliko decenija, od zemlje koja je simbol slobodarstva, antifašizma, snage i težnji za okupljanjem južnoslovenskih naroda u snažan i prosperitetan savez, do nemoćne, izopštene, ponižene i nesamostalne teritorije sa dezorijentisanim narodom – slika o nama biće zadugo zapečaćena i deca naše dece će je nositi kao teret.

Niko više nije naštetio srpskim nacionalnim interesima od srpskih nacionalista i turbopatriota.

A do zaštite i ostvarenja tih interesa vodi jedan jedini put. Srbija ga mora naći u trojstvu univerzalnih ljudskih i građanskih vrednosti, pozitivnog identiteta ove nacije i zapadne političke kulture. Jer, prvo smo ljudi i slobodni građani, pa Srbi (i iako smo Srbi, da podsetimo na legendarnu opasku).

A u državno-pravnom smislu pripadamo zapadnoj civilizaciji. Sveti Sava je srpsku pravoslavnost i delom duhovnost usmerio ka Istoku, prema našoj slovenskoj braći, ali njegov brat Stefan Prvovenčani, prvi krunisani vladar Srbije, ne slučajno i ne bez dogovora sa bratom, državu je jasno okrenuo Zapadu, koji mu je, iz ruku pape, krunu i dao. Nije prosto, složeno je, ali baš to smo mi.

Takvi su temelji našeg identiteta i to je pravac naše bolje budućnosti. Svaka stranputica nas je koštala. Manjkavosti zapadne demokratije, kojih su nam puna usta kao u basni „kiselo je grožđe“, možemo ispravljati tek kada je savladamo. Moramo raditi iskreno i bez prečica; nismo gori od drugih, ali nismo ni najpametniji na svetu. Živela, Srbija!

Autor je bivši zaštitnik građana Republike Srbije, drugoplasirani na poslednjim predsedničkim izborima