Foto: Medija centar

Što se tiče prvih, stvari su jasne, međutim što se tiče drugih i nije baš tako. Postavlja se pitanje zašto srpskim nacionalistima smeta uspeh ovog filma, koji obrađuje jednu od najbitnijih tema srpskog nacionalizma, a to je genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu? U suštini njima ne smeta sadržina filma, već im smeta što je to hrvatski film, što je taj film na najznačajnijem filmskom festivalu u Hrvatskoj i regionu, a verovatno jednom od značajnijih u Evropi, osvojio nagradu za najbolji film i što je propraćen ovacijama publike u Puli, u Hrvatskoj. Drugi filmovi u konkurenciji, uključujući i sponzorisani od strane države „General“, ostali su u senci ovog ostvarenja.

Drugim rečima, srpski nacionalisti bi više voleli da je „General“ doživeo ovacije, pošto bi ga prikazali kao filmski iskaz „neoustaštva“, konstruišući na taj način još jednu potvrdu svoje teze da je Hrvatska ustaška tvorevina. Antinacionalistička i antifašistička Hrvatska se ne uklapa u narativ srpskih nacionalista koji u suštini tvrde, po onom šešeljevskom, da Hrvati kao narod ne postoje, da su Hrvati u stvari Srbi katoličke veroispovesti, a da su oni koji misle da su Hrvati u biti ustaše, te je samim tim i Hrvatska po definiciji ustaška. Srpske nacionaliste najviše boli i ruši im ovu tezu činjenica da navedeni film pokazuje da su neki Hrvati ustaše, ali i da su neki Hrvati antifašisti, na šta ukazuje i činjenica da su dvojica predsednika Hrvatske u XXI veku, Josipović i Mesić, deklarisani antifašisti. Pandan ovom filmu bi bilo kao kada bi u Srbiji npr. neko snimio film koji bi imao kao temu zločine srpskih nacionalista u II svetskom ratu, poput nedićevaca nad Jevrejima ili ljotićevaca nad Romima.

Kako nije moguće osporiti činjenice u vezi gorenavedenog filma, srpski nacionalisti su krenuli u spinovanje sa ciljem da učvrste uzdrmanu percepciju o ustašoidnosti Hrvatske u srpskoj javnosti, optužujući srpske turiste da aboliraju Pavelića od njegovih zločina time što letuju u Hrvatskoj. Paradoksalno, afirmacija ustaštva i negiranje hrvatskog antifašizma su ciljevi srpskih nacionalista, jer na taj način stvaraju osnov sopstvenog legitimiteta kao navodnih isključivih branitelja srpskog naroda od ustaškog zla. U tom kontekstu, odlazak Srba u Hrvatsku i kulturna i bilo kakva druga saradnja između Srbije i Hrvatske, ruši osnovu legitimiteta srpskih nacionalista, te bi onda oni najradije da Srbe zatvore u tor, kako ne bi videli da su Hrvati u Pulskoj areni na jedan simboličan način osudili zločine ustaša.

U tome je suština bilo kakve kritike odlazaka pripadnika srpskog naroda na odmor na bilo koju destinaciju u Hrvatsku, uključujući i Brione, Cres, Split, itd, osim na mitologizirane destinacije „srpskog stradanja“, kako Srbi ne bi videli da postoje Hrvati koji jesu Hrvati, a nisu ustaše. Srpski nacionalisti bi, da mogu, Srbima ukinuli, između ostalog, slobodu kretanja i ograničili pravo na odmor, te je u tom smislu nacionalizam pojedinih srpskih intelektualaca u stvari pravi „autošovinizam“ kako oni to vole da definišu i šta god to značilo.

Pretpostavimo da je taj „autošovinizam“ mržnja ili prezir prema sopstvenom narodu, koja onda, posledično, ima za cilj, direktno ili indirektno, nestanak tog naroda. Kakav je onda odnos srpskog nacionalizma i „autošovinizma“? Srpski nacionalisti, između ostalog, stalno ubeđuju sopstveni narod u sledeće „ideologeme“: a) drugi narodi, in primis i u konkretnom slučaju Hrvati, imaju opsesivan cilj da unište srpski narod, b) srpski narod je stalna žrtva kom preti konstantna opasnost od istrebljenja, c) zločini prema srpskom narodu prolaze nekažnjeno, te se zato i ponavljaju, d) zbog njihove nevine žrtve, svakom Srbinu ili Srpkinji je zagarantovano mesto u carstvu nebeskom, što čini srpski narod izabranim narodom. Koji efekat po srpski narod onda imaju te „ideologeme“?

Notorna je stvar da se ljudi brane od pretnje tako što se ili bore sa istom ili se sklone. Dakle, posledična „superideologema“ iz ovih „ideologema“ je ta da je pred Srbima sledeći izbor: stalan sukob, „zamrznuti konflikt“, sa Hrvatima i drugim narodima sa ciljem da se ovi uklone kao stalni izvor pretnje ili odlazak sa ovog prostora, a sve sa ciljem opstanka. Imajući u vidu katastrofalne demografske trendove i odliv stanovništva iz Srbije, izbor je jasan, Srbi ne biraju carstvo nebesko, već Nemačku, Švedsku, Italiju, SAD, itd.

Srpski nacionalisti stalnim raspirivanjem sukoba i plasiranjem teza o navodnim neotklonjivim mržnjama i nekažnjenim zločinima, u stvari ubeđuju sopstveni narod da im života, budućnosti i nade na ovom prostoru, u Srbiji, nema. U tom smislu su srpski nacionalisti nepatriote i, kako oni kažu, „autošovinisti“ jer svoj narod guraju u nestanak sa ovih prostora i asimilaciju u druge narode i društva, drugim rečima intenzivno rade na istrebljenju naroda kom pripadaju i na duže staze podrivaju sve napore koji su usmereni ka ekonomskom i opštem boljitku srpskog društva. Film o Diani Budisavljević i odlazak Srba u Hrvatsku na odmor ruše „ideologeme“ ne samo srpskih nacionalista i pokazuju njihovu neistinitost i pogubnost, te posledično tome stvaraju pretpostavke za normalan život srpskog naroda, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj.

Autor je advokat iz Beograda

Povezani tekstovi