foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Naviknuti da cilj opravdava sredstvo, bilo koje, čak i najgnusnije, zadivljeni stojimo uz studente već mesecima, jer nam pokazuju kako su im sredstva i načini kojima idu ka cilju neodvojivi od cilja, da čine njegovu suštinu i da boljitak društvu donose bez obzira na ishod. Jednostavno, studentski protest nam pokazuje da cilj ne opravdava sredstvo.
Navikli smo, takođe, na hvalospev individualizmu i na strah od udruživanja jer će biti zloupotrebljeno, dok studenti vraćaju smisao zajednici i utiču na promenu same definicije mase date još u 19. veku u eri industrijalizacije kako bi danas odgovarala eri digitalizacije i globalizacije u već zahuktalom 21. veku.
Izučavanjem ovog studentskog pokreta i tim novim ponašanjem tokom protesta, sociolozi i antropolozi tek će se baviti, a mi laici, posebno stariji, već pravimo poređenja s protestima 91/92, 96/97. i 2000. godine uz potrebu, čak osećanje obaveze da iznesemo svoje utiske u znak nade i zahvalnosti prema ogromnom trudu studenata i riziku kojem su se izložili.
Bilo je o tome divnih zapažanja građana koji pominju oslobađenje od straha čemu možemo da dodamo i oslobađenje od očaja da je sve što smo do sada činili u okviru građanskog angažmana, pa čak i svojih profesionalnih delatnosti, bilo uzaludno.
Iako studenti svoj protest održavaju bez starih tereta, bez izlizanih fraza i klišea ponašanja, neopterećeni našim zabludama, zrelost koju pokazuju ipak nije pala s neba, ona mora da se razvijala hraneći se višedecenijskim naporima i postignućima silnih stručnjaka, zalaganjima učitelja, nastavnika i profesora, kulturnih, medijskih pa i političkih poslenika – onim što jednostavno nazivamo tradicijom kako je izrazio Gustav Maler: „Tradicija nije obožavanje pepela već prenos vatre“.
Da su čuvari kulture i baštine, studenti pokazuju vraćanjem himne i zastave građaninu da ih ne shvata kao simbole i vlasništvo vlasti, a veroispovest kao namet već lični izbor koji druge ne ugrožava; podsećaju nas na omiljene stihove i pesme, a ukidaju mnoge naše pogubne šablonske podele i mehanizme ponašanja: odnos elita-narod, poznatost-anonimnost, bogati-siromašni; nacionalisti-građanisti; razbili su famu o medijima i njihov rovovski raspored; ukinuli nadmetanje ličnih interesa dajući smisao zajedništvu i solidarnosti; ogolili skrivanje u „velikim“ ideologijama i podsetili nas na jednostavni ljudski bezinteresni odnos; odvratili nas od isticanja razlika i pohlepe u bespoštednoj tranziciji; otklonili politikantstvo koje nam nije dalo da upoznamo sebe a kamoli druge.
Još mnogo toga su studenti već provetrili i preusmerili kao što posle protesta čiste ulice i trgove da se već oseća boljitak u društvu bez obzira da li će njihovi zahtevi biti ispunjeni, jer dokazuju da kultura nije samo kupljena knjiga ili karta za pozorište, već kako se ophodimo jedni prema drugima.
Oni menjaju naše poimanje mase i definiciju koju je još krajem 19. veka u eri industrijalizacije dao francuski sociolog i psiholog Gistav le Bon svojim delom „Psihologija gomile“ 1895. godine, s kojim je još početkom 20. veka polemisao književnik i advokat Dragiša Vasić („Karakter i mentalitete jednog pokolenja“ 1919) oko podele na narode krvoločne, ratničke i one civilizovane, oko tvrdnje da se o male balkanske narode civilizacija tek očešala i da ih je samo gvozdena turska ruka mogla obuzdati, pri čemu je Le Bon osporavao hrabrost vojnika tvrdeći da je dovoljno da se opasnost ponavlja, pa da se na nju lako naviknu i budu u rovovima veseli kao što su radnici u rudnicima navikli na život pod zemljom koji im znači raj, a onaj na suncu pakao, itd.
Kako je i njegova tvrdnja iz 19. veka da su žene najniži oblik evolucije valjda već osporena, očekujemo da će studenti svojim ponašanjem inspirisati promenu tumačenja mase u novoj epohi, a možda i studiju o karakteru i mentalitetu ovog pokolenja.
Le Bonovu tvrdnju da se u masi pojedinac oslobađa odgovornosti, jer usvaja strasti i ponašanja kojima inače nije sklon kada je sam, studenti osporavaju svojom izuzetnom odgovornošću i kao pojedinačni učesnici i kao redari obezbeđujući sigurnost protesta i sarađujući s policijom – dok nasuprot njima imamo silne oblike političkih i korporativnih tela, upravnih odbora, saveta, agencija i komisija iza kojih se kriju pojedinci koji odbijaju odgovornost, a grabe korist ne sarađujući sa kontrolnim institucijama države.
Pojedinac se u ovom studentskom pokretu vraća sebi i svako od nas prepoznaje svoje zaboravljene misli i potisnute emocije, kao u grčkoj tragediji posle obaveznog prepoznavanja i preokreta kada dolazi do katarze, do pročišćenja, gde pred publikom, čak ni „deus ex machina“ – viša moć odozgo ne ometa ovaj proces već doprinosi njegovom odvijanju i raspletu.
Na kraju, očigledna promena je i to što danas prisustvujemo obrnutim ulogama protestanata i države: do sada smo imali, i u svetu i kod nas, proteste protiv raznih donetih zakona u znak neslaganja ili u vidu predlaganja novih radi boljeg funkcionisanja države i društva, pri čemu je država reagovala, iako s pozicija sile – u ime zakona.
Danas studenti protestuju u ime zakona zahtevajući poštovanje postojećih – a kako reaguje država, njeni predstavnici i institucije?
Kao služba od koje se traži rešenje ili kao moć koja ometa i sprečava rasplet?
Autorka je dramaturg
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
