Sebe vidi kao nosioca promena, a istovremeno odbija dijalog: Kako razumeti delovanje studentskog pokreta?

Poperova namera nije bila da zaštiti društvo od pogrešnih ideja, već da očuva uslove u kojima se o idejama može raspravljati. Uostalom, nije teško zamisliti društvo u kome tog napora nema. Dovoljno je da budemo okruženi istomišljenicima. Tada nema nesporazuma ni otpora – samo uzajamno potvrđivanje i tiha sigurnost da smo u pravu. Takav prostor deluje stabilno, čak prijatno. Ali upravo zato u njemu izostaje ono najvažnije: potreba da se misli, proverava i preispituje. A bez toga nema ni stvarne promene.

Tu Poper uvodi ključnu razliku.

Neslaganje nije problem – ono je prirodno stanje živog društva. Problem nastaje kada prestanemo da verujemo da se o njemu može razgovarati. Kada razlika više ne vodi ka argumentu, već ka povlačenju. Drugim rečima, granica tolerancije ne prolazi između „ispravnih“ i „pogrešnih“ stavova, već između spremnosti i nespremnosti na dijalog.

Ovakvo razumevanje tolerancije ima dugu intelektualnu tradiciju. Još u prosvetiteljstvu se formuliše stav da sloboda izražavanja ne postoji da bi štitila mišljenja sa kojima se slažemo, već upravo ona koja su nam strana ili neprihvatljiva. Ta ideja, često vezivana za Voltera, počiva na jednostavnom uverenju: pravo na govor ne zavisi od sadržaja izrečenog.

U savremenom kontekstu, Noam Čomski tu misao dodatno zaoštrava – naglašavajući da suština slobode nije u idejama koje branimo, već u mogućnosti da se one izlože. Ukoliko sloboda govora važi samo za prihvatljive stavove, ona prestaje to da bude.

U tom smislu, tolerancija kod Karla Popera nije pasivno tolerisanje razlika, već spremnost da se sa njima uđe u dijalog, u konstruktivan odnos. Ona podrazumeva izlaganje – mogućnost da budemo osporeni, dovedeni u pitanje, suočeni sa granicama sopstvenih uverenja. Bez tog elementa, lako se sklizne u zatvorenost.

U tom svetlu, pogled na savremeni kontekst neminovno otvara jedno dodatno pitanje: kako razumeti delovanje naseg studentskog pokreta koji sebe vidi kao nosioca promena, a istovremeno odbija dijalog – sa vlašću, opozicijom ili inicijativama poput Proglasa? Teško ga je svesti na taktiku; pre deluje kao izbor sa dubljim posledicama.

Jer odbiti razgovor ne znači samo odbiti sagovornika. To znači odustati od prostora u kojem se političko uopšte oblikuje. Dijalog nije dodatak demokratiji; on je njen osnovni mehanizam. Bez njega ostaju paralelne pozicije koje postoje jedna pored druge, ali bez stvarnog dodira.

U takvoj situaciji, pozivanje na principe otvorenog društva počinje da zvuči neubedljivo. Ne zato što su ti principi sporni, već zato što im nedostaje ono što ih čini živim – spremnost da budu izloženi i provereni u susretu sa drugačijim.

Poperova poenta, u svojoj jednostavnosti, ostaje zahtevna: granica tolerancije ne povlači se prema pojedincu ili pokretu koji misli drugačije, već prema onome ko odbija da učestvuje u razmeni argumenata.

I tu se krug zatvara.

Pokret koji želi da menja društvo, a izbegava razgovor sa tim istim društvom, nalazi se u neobičnoj poziciji: traži uticaj, ali izvan procesa kroz koji se taj uticaj stiče. Možda je to sigurnija pozicija. Ali teško da je demokratska.

Zato pitanje koje ostaje nije optužujuće, već neizbežno: ako izostaje spremnost na dijalog, na čemu počiva pravo da se učestvuje u promeni i oblikovanju društva?

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.