Ta divna stvorenja protiv Aleksandra Velikog

Više od jednog desetleća, u vreme vladavine Srpske napredne stranke (suprotno njenom nazivu) Srbija je išla račjim hodom – unazad u svakom smislu, a naročito u pogledu približavanja članstvu Evropske unije. Sve vreme su predsednik Republike Srbije i njegova stranka podsticali polarizaciju građanstva, koja je doživela kulminaciju naročito posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibije 16 nedužnih ljudi. Vladajući režim je posebno bio uzdrman studentskim buntom uzrokovanim kriminalizacijom čitavog društva i sistemskom korupcijom koja je postala modus vivendi predsednika RS i njegove kamarile.

Zbog ukazivanja na brojna kršenja Vučićevih ustavnih ovlašćenja, režimlije su studente i sve one koji ih podržavaju nazivale najpogrdnijim imenima: „ljudi koji ne žele da uče“, što će reći Dangube (I vitelloni, 1953), a onda redom – izdajnici, strani plaćenici, blokaderi, narkomani, fašisti, ustaše. Najnoviji „kompliment“ koji je dodeljen studentima je da su talibani. Tim imenom ih je krstio niko drugi do predsednik Republike lično, upoređujući čitav studentski pokret sa krvavim režimom Pola Pota u Kambodži!?

Prizori nasilja, prebijanja ljudi, gaženja studenata na ulicama, optužbe, progoni, pritvaranja, a onda ucene, pretnje i potkupljivanja – sve te radnje su meni kao strastvenom filmofilu i filmologu sociološke provenijencije stvarale asocijacije na filmove koje sam gledao. Prevedeno na jezik sedme umetnosti, bilo je tu svakojakih filmskih koktela, smućkanih od horora, trilera, noara, krimića i misterija sve do akcionih drama, komedija i dela naučne fantastike. Sve skupa dalo mi je ideju da napravim jedan eksperiment i dam sažetu dijagnozu bolesti srpskog društva provedenu kroz naslove poznatih svetskih i domaćih filmova.

Čitava skalamerija u režiji multipotentnog Aleksandra Vučića pokazuje da ne samo film, nego i celo društvo može postati montaža atrakcija, da se poslužim sintagmom slavnog reditelja i majstora filmske montaže Sergeja Ajzenštajna. I sam Život je čudo (2004), ako se filmska kamera usmeri na preduzeće zvano Srbija.

U tom kontekstu, scenario mog članka ima, kao i neki filmovi, dva dela – jedan je posvećen vlastima, a drugi studentima i opoziciono nastrojenim građanima. Oba podnaslova nose nazive poznatih italijanskih filmova. U tekstu ću navoditi naslove dela sedme umetnosti, uglavnom sa doslovnim prevodima. Uz samo dva izuzetka, sva ostvarenja koja će ovde biti pomenuta nastala su u XX veku, zlatnom dobu filma.

I deo: Teror varvara (Il terrore dei barbari)

Predsednik Republike Srbije uzurpirao je svu vlast čime je obesmislio rad predsednika Vlade, svih ministara i čitave Skupštine, kojoj bi zbog onoga što se u njoj radi pristajalo ime Svetilište greha (Sanctuary, 1961). Za taj „poduhvat“ dotičnom je bila potrebna Dvorska budala (The Court Jester, 1955) a on ih ima napretek. Na taj način Vučić je po nadležnostima koje je uzurpirao postao uistinu Aleksandar Veliki (Alexander the Great, 1956). Mala uteha za nadimke koje već ima – Hulja, Sendvičar, PreCednik, Oskar i čitav niz uvredljivih. Sav taj Probisvet (Il bidone, 1955) i sve Varalice (Les Tricheurs, 1958) okupljene oko njega pomažu mu u tome da takoreći Ognjem i mačem (With Fire and Sword, 1999) okupira društvene institucije i ovlada čitavim društvom. Oganj i mač u našoj stvarnosti zamenjeni su pendrecima, batinama, službenim lisicama, topovskim udarima, suzavcima i štitovima koje ljudi u oklopima i sa maskama na licu koriste za prebijanje golorukih studenata. Takva sredstva prinude nije koristio svima poznati

Policajac sa Petlovog brda (1992), čak ni u borbi sa siledžijama i pravim kriminalcima.

Zahvaljujući medijima koji su otprilike 90% pod njegovom kontrolom, predsednik je kod poluobrazovanog i siromašnog sveta stvorio iluziju da je mala Srbija pod njegovom vlašću postala Velika zemlja (The Big Country, 1958). Zbog moći koje je prigrabio on bi komotno mogao da se uporedi sa velikim indijanskim poglavicom poznatim po imenu Bik koji sedi (Sitting Bull, 1954). Aforističari i satiričari ga krste i drugim imenima od kojih je najpoznatije Psiho (Psycho, 1960). Taj Čovek sa hiljadu lica (Man of a Thousand Faces, 1957) svako malo okupi oko sebe vladajuću svitu, da bi njegovi fanovi pred TV kamerama mogli da vide kako je on glavni baja koji „drži banku“.

Svoju sujetu on leči time što dominira, biva u centru pažnje i vodi glavnu reč dok su ostali primorani da slušaju. Pri tom se ne ustručava da, kao kakav strogi razredni starešina, zagrmi: „Tišina tamo“ i „Momentalno ugasite mobilne telefone“! Čitav prizor asocira na film Vitezovi okruglog stola (Knights of the Round Table, 1953), u kome dotični sebi namenjuje ulogu Kralja Artura. Uz, šatro, Prijateljsko ubeđivanje (Friendly Persuasion, 1956) Vučić okupljene naprednjačke političare priprema za Veliki rat (La grande guerra, 1959) koji, po njemu, samo što nije počeo. Taj srpski „hrabriša“ se ne boji rata, jer za njega svaki ratni sukob predstavlja unosan biznis.

Ličnost o kojoj je reč predstavlja se kao Čovek koji je suviše znao (The Man Who Knew Too Much, 1956) jer, kako je jednom za sebe rekao, „sipa istinu brzinom munje“. Tu mu nije ravan ni Talični Tom, lik iz stripa poznat po tome što je „brži od svoje senke“. Ali preskočićemo strip jer je Kum (The Godfather, 1972) takozvanih lojalista SNS-a već pokazao da mu poznavanje „devete umetnosti“ nije jača strana. Uzgred, poznato je da je Vučić veliki ljubitelj fudbala i egomanijak, pa ćemo mu dodeliti i jednu sportsku titulu: Drug predsednik centarfor (1960). Zbog navodnog znanja i istinske moći, u očima neobrazovanih, potkupljenih i ucenjenih ljudi njihov predsednik je uistinu pravi Div (Giant, 1956) i Čovek zvani hrabrost (True Grit, 1969), dok je za one druge Idiot (The Idiot, 1951) i Veliki diktator (The Great Dictator, 1940).

Mora se priznati da je veoma vešt u političkim zavrzlamama jer se u svom životu ničim drugim nije bavio. U stanju je da takoreći Za šaku dolara (A Fistful of Dollars, 1964) okupi veliki broj ljudi, probudi kod njih gnev i mržnju i time skrene pažnju sa svojih nepočinstava vičući Drž’te lopova (To Catch a Thief, 1955). Na taj način se snalažljivi predsednik može lagodno posvetiti unosnim poslovima kojima pribavlja velike svote novca. Vučić gradi puteve, zgrade, nova gradska naselja, fabrike, stadione i šoping molove, o čemu izveštavaju sve njegove televizije.

Manje se govori o prodaji oružja zemljama koje su u ratu, a ako mu neko na tome zameri on ne oseća potrebu da se pravda jer zna da Nema imena na metku (No Name on the Bullet, 1959). Dolazeći do novca na taj način i oslonjen na kineske zelenaške kredite, vrli predsednik za mnoge kojima podiže plate i penzije postaje Čarobnjak iz Oza (The Wizard of Oz, 1939). Takvima on može slobodno da naredi Na mesto, građanine Pokorni (1964) i oni će ga bespogovorno poslušati.

Taj nije samo Svoga tela gospodar (1957), već moćnik koji u svojim rukama drži sudbinu čitavog naroda. Pri tom može biti milostiv. Predsednik Vučić poštedeće svakog ko sledi njegovu glavnu devizu: Ne diraj u lovu (Touchez pas au grisbi, 1954). Jednom rečju, čovek zvani Oskar, zatim protagonisti kriminalnih radnji i pripadnici političke mafije pod čijom zaštitom se odvija velika korupcija pripadaju onom delu srpskog sveta koji se u žargonu naziva Podzemlje (1995).

II deo: Ulica (La Strada)

Kada ne radi parlament, zna se, radi ulica. Kulminacija sukoba studenata i režima nastaje posle 1. novembra 2024. godine i pada novosadske nadstrešnice na Železničkoj stanici. Studenti traže pokretanje istrage protiv odgovornih lica, ali izlaze na ulicu jer su društvene institucije (sudstvo, policija i odgovorna ministarstva) paralisane.

Vlast na studentske proteste reaguje silom, a preterana i ničim izazvana represija mobiliše sve slobodnomisleće ljude (opoziciju, političke aktiviste, zborove i grupe građana) na ulične akcije. Divlje godine (The Rawhide Years, 1956) se produžavaju i društvo dolazi do agonije bliske onoj koja je predstavljena u filmu Deveti krug (1960). Kontate na koji krug mislim.

Vladajući režim traži izlaz iz kritične situacije jer je iznenađen dužinom trajanja protesta koji postaju sve masovniji. Stoga predsednik dolazi na suludu ideju da okupi takozvane lojaliste (regrutovane uglavnom iz sveta podzemlja) i smesti ih u paramilitarni kamp ispred Narodne skupštine. U tom paklenom Sabirnom centru (1989) obitavaju silnici, krimosi, lopovi, ubice i batinaši, stvarajući sliku koja neodoljivo podseća na Ranč prokletih (Rancho Notorious, 1952). Tim suludim činom predsednika, usudio bih se reći, Divljač je puštena (Le fauve est lâché, 1959).

Društvo definitivno ulazi u surov period koji za mirne i poštene ljude predstavlja Abecedu straha (1961), ali studenti kao gnevni i revoltirani junaci ne posustaju. Strah je, kažu, prešao na drugu stranu. Oni se bore kao Mladi lavovi (The Young Lions, 1958) i, videvši da predsednik nema nameru da krizni proces legalno privede kraju, sve ranije formulisane zahteve pretvaraju u jedan: Raspiši izbore, kukavice! Da, ima to neke veze sa filmom Let iznad kukavijeg gnezda (One Flew Over the Cuckoo’s Nest, 1975) jer ludnica predstavlja metaforu aktuelnog trenutka srpskog društva u kojoj je izbrisana razlika između normalnosti i nenormalnosti.

U svakom slučaju, studenti vide Jedini izlaz (1958) u pobuni i blokadama ulica i fakulteta, ali isključivo na miroljubiv, gandijevski način. Pored svih progona i batinanja koje sa sebi odanim profesorima svakodnevno doživljavaju, oni su optimisti jer veruju u hemingvejevsku misao izraženu u romanu, a potom i filmu Sunce se ponovo rađa (The Sun Also Rises, 1957). Sunce, to jest sloboda u punom smislu doći će nakon republičkih izbora, dok su nedavno održani lokalni izbori bili samo neka vrsta generalne probe. Ta generalka iskazana u sloganu Podržite svog lokalnog šerifa (Support Your Local Sheriff, 1969) studentima će pomoći u pripremi strategije za glavne izbore koji će odrediti njihovu budućnost.

Ulog koji studenti stavljaju na kocku nema materijalni ekvivalent. On se odnosi isključivo na ostvarenje slobode, pravde i jednakosti u zemlji koju ne nameravaju napustiti. Ti mladi ljudi pokazuju da su u stanju da, ako treba, pretrpe Četiri stotine udaraca (Les Quatre Cents Coups, 1959) i hodaju Do pakla i natrag (To Hell and Back, 1955) jer znaju da se bore za ono najvažnije: Osvajanje slobode (1979). Sudstvo, policija i vojska delaju u službi režima, a ne naroda, pa studenti imaju osećaj bespomoćnosti. NJihova pozicija je slična onoj koju smo gledali u filmu Nevinost bez zaštite (1942. i 1968). Oni ipak ne žele da uđu u Vlak bez voznog reda (1959) jer znaju da onaj ko uđe u pogrešan voz (vlak) svaka stanica za njega je pogrešna.

NJih od neravnopravne borbe sa režimom povremeno hvata Vrtoglavica (Vertigo, 1958), ali se ne boje i uvek dobijaju neku natčovečansku snagu da izdrže do kraja – do raspisivanja parlamentarnih izbora i pobede svoje liste. Time što na izbornu listu nisu stavljali svoja imena, već imena sposobnih i politički nezavisnih ličnosti (intelektualaca, profesora, poljoprivrednika, advokata, sportista) oni šalju iskrenu poruku: Mi nismo anđeli (1955. i 1992). Anđeli možda nisu, ali se mnogi slažu da su Ta divna stvorenja (Animals are Beautiful People, 1974) iskrene patriote koje svoju zemlju žele da uvedu u porodicu pravno utemeljenih država. Časno je i nije nimalo uvredljivo dobre ljude upoređivati sa drugim živim bićima. Autentičan svet životinja je, za razliku od politički konstruisanog „srpskog sveta“, plemenit jer njegovi žitelji bivstvuju slobodno poštujući zakone prirode.

Studenti kao mladi i odlučni ljudi vođeni su devizom Nikada ne popuštaj (Never Give An Inch, 1971). Niko od njih ne pristaje da bude Glineni golub (1966) koji lako može biti ustreljen. Svaki pojedinac oseća se kao neustrašivi Šejn (Shane, 1953) ili Ponosni buntovnik (The Proud Rebel, 1958), ali ne i kao Buntovnik bez razloga (Rebel Without a Cause, 1955). Iako nemaju velikih životnih iskustava, studenti su optimisti jer znaju da će sve jednog dana biti prošlost na koju će gledati kao na nešto što je Prohujalo sa vihorom (Gone with the Wind, 1939).

Daleko je sunce (1953) – svesni su svi, i pobunjeni studenti i slobodnomisleći građani, ali su za slobodu i pravdu spremni boriti se Do poslednjeg daha (A bout de souffle, 1960). Maratonci trče počasni krug (1982) – tako bih nazvao studente koji će, poput trkača na duge staze, posle izborne pobede učiniti poslednji napor i optrčati počasni krug u znak zahvalnosti svima koji su ih u njihovoj životnoj trci nesebično podržavali.

The End. Mada… Pošto će naš realni život izražen u metafori Srpski film (2010) do predstojećih republičkih izbora izvesno imati i svoj drugi deo, ispravnije je razmatranje završiti rečima To be continued.

Autor je je sociolog kulture

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.