Venecijansko bijenale između umetnosti i politike

Kada o tome govori Anis Kapur (Anish Kapoor )- vrstan skulptor i međunarodno priznati umetnik – njegova izjava dobija posebnu težinu. Ne samo zbog reputacije, već i zato što dolazi iz samog središta savremene umetničke scene.

Venecijanski bijenale se dugo predstavljao kao prostor umetničke autonomije, mesto gde umetnost nadilazi političke podele. Danas, međutim, liči na pažljivo režiran mehanizam političke selekcije.

Licemerje – očigledno, više ne pokušava ni da se prikrije.

Rusija je uklonjena. Paviljon zatvoren. Umetnici gurnuti na marginu. Evropska unija preti povlačenjem novca. Italijanska vlada demonstrativno zatvara vrata. Poruka je kratka i jasna: postoje oni koji se kažnjavaju.

A onda je tu i Izrael.

Međutim, tu se pravila menjaju. Prilagođavaju. Savijaju. Kontekst nestaje. Kritika se delegitimiše. Sve se premešta u zonu optužbi za antisemitizam. Dijalog se zamenjuje etiketiranjem.

Odluka međunarodnog žirija da podnese ostavku u znak protesta zbog učešća Rusije i Izraela dodatno je zaoštrila situaciju, pokazujući da se političke tenzije više ne odvijaju samo oko Bijenala, već i unutar samih njegovih struktura.

Pritisak, međutim, ne dolazi samo iz institucionalnih struktura. Više od 200 umetnika i kulturnih radnika potpisalo je peticiju za uklanjanje izraelskog paviljona. To nije incident. To je simptom. Odgovor institucija? Ne rasprava – već diskreditacija.

I tu dolazimo do ključnog momenta: ono što je Anis Kapur izgovorio naglas razotkriva suštinu problema. Ako je kriterijum za isključenje „politika mržnje“ i „ratno delovanje“, kako je moguće da Sjedinjene Američke Države ostaju van tog okvira?

NJegova izjava nije diplomatska, već precizno usmerena:“Sjedinjene Američke Države trebalo bi isključiti zbog svoje odvratne politike mržnje i neprekidnog ratnog huškanja.“

Upravo tu se nameće ključno pitanje: zar selektivna etika nije najopasniji oblik nepravde?

Američka spoljna politika decenijama je predmet ozbiljnih kritika zbog intervencionizma i vojnih angažmana širom sveta. Ipak, u okviru Bijenala, taj aspekt ostaje uglavnom van fokusa. Istovremeno, od umetnika se očekuje da njihovi radovi reflektuju određene nacionalne vrednosti – što dodatno komplikuje odnos između umetnosti i politike.

Jer ako se isti kriterijumi primenjuju različito, onda oni više nisu kriterijumi – već instrumenti. A instrumenti uvek pripadaju nekoj strukturi moći, a ne univerzalnim principima.

U tom okviru, Bijenale prestaje da bude prostor umetničkog univerzalizma i postaje ogledalo političke hijerarhije u kojoj se granice tolerancije ne određuju dosledno, već prema okolnostima.

A upravo u toj nedoslednosti gubi se ono što umetnost tvrdi da jeste: prostor slobode.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.