Zbogom, profesore Mićunoviću, naš Mićune…

Ovih dana će se, s razlogom, o njemu često pisati i spominjati neizbrisivi tragovi njegove želje da Srbiju što više približi evropskim normama demokratije, a brže udalji od ratnih pustošenja 90-ih godina. Ali Gojko i ja bismo želeli da Mićun ostane upamćen još po nečemu – po svom uspešnom radu i zalaganju za kulturu, tačnije za zaštitu kulturnog nasleđa.

Pored niza lokalnih i međunarodnih obaveza koje je svakodnevno obavljao kao prvi predsednik Skupštine posle petooktobarskih promena 2000. godine, nastojao je da tom istorijskom zdanju, zajedno sa bogatim umetničkim fondom, bude što pre vraćen autentičan izgled, stradao tokom burnih događaja koji su prethodili. Obratio mi se za sugestiju – kako, s kim sarađivati?

Da li je potrebno podsećati da su sve naše ustanove, a posebno ustanove kulture, tokom devedesetih godina tavorile pod sankcijama, radile u ratnim uslovima, u nemaštini, izolovane od sveta koji je ubrzano napredovao i menjao se. Mićun je prihvatio sugestiju da se obrati Italijanskom parlamentu i njegovom predsedniku s kojim je bio u srdačnim odnosima.

Veoma brzo, zahvaljujući i angažovanju Italijanske ambasade, tačnije ambasadora Đovanija Karačola, Italijanskog kulturnog centra i uz pomoć Centra „Dijana“, koji su nešto ranije pokrenuli malobrojni domaći konzervatori, sačinjen je plan i program restauracije svih umetničkih predmeta koji su se nalazili u Skupštini. I više od toga – Italijanska vlada je pomogla u formiranju samostalnog CIK-a (Centralnog instituta za konzervaciju) u Beogradu 2009. godine sa fokusom na preventivnoj zaštiti, naučnim, interdisciplinarnim konzervatorskim istraživanjima i edukaciji, po uzorima na ISCR (Visoki institut za konzervaciju i restauraciju) u Rimu, što je i danas jedna od najsavremenijih i najcenjenijih ustanovu te vrste u svetu.

Iako u pozadini, Mićunova uloga je i u ovim poslovima bila ključna.

Odlukom Vlade Srbije CIK je januara 2021. godine pripojen Narodnom muzeju.

U jednoj drugoj prilici, pojavila se ideja da Crkva obrazuje svoj zavod za zaštitu spomenika, čime bi ta odgovorna i značajna ustanova ustupila deo svojih nadležnosti Crkvi. Gojko je u vezi s tim posetio Mićuna i skrenuo mu pažnju na pripremu ovog dokumenta, koji bi se – pored ostalog – odnosio i na sve druge, zvanično priznate verske zajednice. Smisao i nadležnost službe zaštite da objektivno, bez obzira na konfesionalnu pripadnost, brine o kulturno-istorijskim vrednostima, u tom slučaju bi bila ugrožena.

O ovoj zamisli Mićun je u Skupštini govorio o neodrživoj i neprihvatljivoj i nakon diskusija koje su se tim povodom vodile, predlog ovog zakona bio je povučen.

Ova dva primera jasno govore o širini, o razumevanju koje je Mićun imao i za pitanja koja svakako nisu bila u fokusu njegove profesije, ali jesu u humanističkim nazorima koji su ga odlikovali.

Hvala Mićune!

Autorka je istoričarka umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.