Zlo ispisano ćirilicom ili latinicom znači isto

Ali, otkako su nam se dogodili studenti, mi više ne živimo u istoj Srbiji. Srbija više ne ćuti. Sada se na nesuvisle, nakaradne, štetne odluke vlasti – reaguje. Udruženje profesionalnih izdavača Srbije odlučilo je da bojkotuje konkurs Ministarstva kulture za otkup knjiga za javne biblioteke.

Zabrana otkupa knjiga na latinici, kojom se pokušava, prema rečima predsednika ovog udruženja, Zorana Hamovića, nametnuti „utisak da je neko protiv ćirilice ukoliko se služi latiničnim pismom“, očigledno je za izdavače bila kap u prepunoj čaši.

Godinama unazad oni ukazuju na loše modele otkupa, sve manji budžet za otkup, netransparentnost konkursa i druge probleme. Dakle, biblioteke će sada biti uskraćene za nova izdanja, imaće sve manje knjiga i najveću štetu pretrpeće članovi biblioteka.

LJudi koji čitaju. Ali, da li je realno očekivati da će predstavnike vlasti ova činjenica zabrinuti, kada im kultura i obrazovanje nikada nisu bili prioritet, a pogotovu sada kada im toliko glavobolja zadaju studenti i svi ostali misleći i učeni ljudi, ljudi od nauke i pera, profesori i nastavnici.

Što više obrazovanih ljudi, to gore po ovu vlast. Da podsetimo, za 2025. godinu kultura je dobila 0,67 odsto budžetskih sredstava, što je jedna od najnižih stopa u Evropi.

Prema istraživanju Nezavisne kulturne scene, u prošloj godini Slovenija je za kulturu izdvojila 115 evra po stanovniku, Hrvatska 109, Crna Gora 40, Srbija 18 evra, Bosna i Hercegovina 1,3 evra.

Ali, da se vratimo na naša dva pisma. Time što poznajemo oba – privilegovani smo. I jedno i drugo pismo deo su našeg nacionalnog identiteta. I u tome i jeste problem. Naprednjačkoj vlasti nije dovoljno što menja vizuelni identitet gradova, naročito prestonice, rušeći sve što predstavlja simbol i tradiciju, ostavljajući negde i pustoš – setimo se samo kako je nekad izgledao Trg republike, a kako sada – već pokušava da ugrozi i naš duhovni identitet.

Ali, tu će naići na nesavladive prepreke. Teško da će neko ikada birati knjigu u zavisnosti od toga kojim je pismom napisana. Nastavićemo da čitamo i pišemo i na ćirilici i na latinici, a njihov pokušaj progona latinice zbog navodne zabrinutosti za ćirilicu, ostaće zabeležen kao još jedan u nizu besmislenih poteza iza kojih neretko stoje oni koji su do svoje diplome došli preskočivši oba pisma i ne otvorivši nijedan udžbenik.

A ostaće sigurno u svesti naroda još dugo pošto ova vlast ode, neke na prvi pogled obične reči, kao na primer, helikopter i nadstrešnica, istrgnute iz svakodnevice i trajno smeštene u kolektivno sećanje kao pojmovi koji kriju krivicu, teror, zločin. I kojim god pismom da se ispišu, smisao se neće promeniti. Sada se takvim rečima sa nadograđenim značenjem dodaje i sintagma „zvučno oružje“.

Od bombardovanja 99. godine pamtimo pojam „zvučni zid“. Bio je to zvuk koji je prethodio oglašavanju sirene za vazdušnu opasnost, zloslutno iznenađujući i uznemirujući, koji je znao da obmane i Avrama Izraela, ali bi se brzo posle te sirene, oglasila još jedna, ona za prestanak opasnosti.

Tad pomisliš, uh, dobro je, to je zvučni zid. I opsuješ ih najgadnije što umeš. Još se zapitaš kako se i dalje drži posle tolikih rupa. I kako bi izgledalo rušenje zvučnog zida.

U Ulici kralja Milana 15. marta 2025. nije bilo probijanja zvučnog zida i nije delovao NATO. To je ono što znamo sa izvesnošću. Delovala je država protiv sopstvenog naroda. I to tokom ćutanja za nastradale.

Samo su nejasni, pa i nevažni detalji koje je tačno oružje upotrebljeno, kako se zove lice čija je ruka pritisla dugme i sa kojeg krova je lansirano. Ali, ono što je takođe izvesno, jeste da će sam pojam „zvučno oružje“, kojim god pismom bude napisan, zauvek izazivati jezu.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.