Šansa ili narativ? Kako se konstruiše potreba za novim fakultetom

Prvi i ključni korak u toj argumentaciji jeste konstrukcija krize. Pominje se zapostavljenost „identitetskih nauka”, njihovo potiskivanje i marginalizacija. Međutim, ova tvrdnja ostaje na nivou opšteg mesta: bez konkretnih podataka, bez precizne analize, bez poređenja sa realnim stanjem u visokom obrazovanju. Time se stvara utisak ugroženosti koji funkcioniše, pre svega, kao retoričko sredstvo. Jer tek kada postoji kriza, može se ponuditi „spasonosno rešenje”. Problem je u tome što se stvarni izazovi – npr. pad interesovanja studenata, institucionalna fragmentacija, nedovoljno ulaganje, politički uplivi – uopšte ne tematizuju.

Iz takve početne postavke proizlazi i druga, jednako problematična strategija: lažna dilema. Diskurs se upravlja tako da izgleda kao da postoje samo dve opcije – ili ste za novi fakultet, ili ste protiv srpskog jezika, kulture i istorije. Na taj način se svaka kritika unapred delegitimiše. A u stvarnosti, većina primedbi ne dovodi u pitanje značaj ovih disciplina, već način na koji se pokušava njihova (re)institucionalizacija. Glavna kritika nije usmerena protiv sadržaja, već protiv procedure, načina i trenutka.

Upravo se pitanje procedure sistematski potiskuje. Jedan od ključnih problema – odnos prema autonomiji univerziteta – gotovo da se ne razmatra. Ako se nova institucija osniva bez jasne podrške akademskih i stručnih tela i bez transparentnog procesa, onda se ne može govoriti o razvoju nauke, već o njenoj instrumentalizaciji. Međutim, umesto da se o tome vodi ozbiljna rasprava, ovaj aspekt se relativizuje ili potpuno zanemaruje.

Sličan obrazac vidljiv je i u argumentu da je „država i ranije osnivala fakultete“. Ova tvrdnja jeste formalno tačna, ali je argumentativno veoma slaba, jer počiva na pogrešnoj analogiji. Nije sporno da država ima pravo da osniva obrazovne institucije. Sporno je kako to čini: da li uz uvažavanje struke (npr. nakon javne i stručne debate), uz jasno definisane kriterijume i uz poštovanje postojećih institucionalnih okvira. Bez tih elemenata, pozivanje na praksu iz prošlosti ne objašnjava, već prikriva problem.

Umesto suočavanja sa ovim pitanjima, u diskursu se pribegava još jednoj strategiji – diskreditaciji kritičara. Oni se predstavljaju kao neupućeni odn. ideološki i/ili politički motivisani. Takav pristup ne doprinosi raspravi, već je zatvara. Argumenti se ne pobijaju, već se njihovi nosioci delegitimišu. Time se prostor za racionalnu diskusiju sužava, a polemika pretvara u retorički sukob.

Posebno je problematična i upotreba pojma „identitetske nauke” koji se polako formira u predmetnom narativu. Ovaj termin nema jasno mesto u naučnoj terminologiji, ali ima snažan efekat u javnom diskursu. On sugeriše da postoje discipline koje su direktno vezane za nacionalni identitet i koje, kao takve, zahtevaju poseban institucionalni tretman (ovde se mora postaviti pitanje ruskog jezika i rusistike u kontekstu srpskog nacionalnog identiteta!) Time se naučni kriterijumi zamenjuju simboličkim. Fakultet se ne predstavlja kao rezultat akademske potrebe, već kao izraz kulturne i političke misije.

U svemu tome, ono što izostaje jesu ključna pitanja: kako će taj fakultet funkcionisati, po kojim programima, sa kojim kadrom, i u kakvom odnosu prema postojećim institucijama, kako u zemlji tako i u međunarodnom kontekstu. Izostaje i šira slika – reakcije studenata, stavovi akademske zajednice, realni dometi ovakvog projekta. Umesto toga, fokus ostaje na apstraktnoj ideji „šanse”, koja se ne precizira, ali se snažno nameće.

Zato se osnovno pitanje mora postaviti drugačije. Nije sporno da su jezik, istorija i kultura veoma važni (pa i za nacionalni identitet kako god se on poimao i definisao). Sporno je da li se njihov razvoj može zasnivati na modelu koji zaobilazi proceduru, relativizuje struku i oslanja se na retoriku umesto na argumente. Ako se naučne institucije osnivaju kao odgovor na političke narative, a ne na akademske potrebe, onda se ne jača nauka i struka, već se menja njen karakter.

U tom smislu, „šansa” o kojoj je reč možda nije ono što se predstavlja. Ona nije nužno prilika za razvoj, već pre test za akademsku zajednicu: da li će insistirati na standardima i procedurama ili će pristati na njihovo zaobilaženje u ime „viših ciljeva”. Upravo u tom izboru leži stvarni značaj ove rasprave.

Autor je vanredni profesor nemačkog jezika na Katedri za germanistiku Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Skup podrške Dušku Đorđeviću koji je dobio otkaz u kragujevačkom Domu omladine posle studentske tribine o Kosovu

Uhapšen državljanin Azerbejdžana, prevario sedamdesettrogodišnju ženu za 9.250 evra

Zaposleni u kragujevačkom Domu omladine dobio otkaz posle studentske tribine

Postao je simbol „kvaliteta” vlasti: Sagovornici Danasa o „lošoj karmi” Šapićevog sata na Trgu republike