Film o "srpskoj Mata Hari" krije uzbudljivu špijunsku priču, problem je što do nje nismo došli 1foto: Art vista

Vera Pešić je lik iz istorije koji se nije gurao u prvi plan udžbenikog predavanja i čitanki, zbog čega je zaslužila određeni oreol misterije, kao i nalepnicu „naše Mata Hari“. Nažalost, film o njoj nije ispratio količinu intrigantnosti koju je ova tragična junakinja nosila sa sobom.

Do pre samo nekoliko godina domaće produkcije su izbegavale scenarije koji su se ticali ranijih epoha, uglavnom zbog komplikovanosti same produkcije. To više nije slučaj, tako da su ovakve priče sve češće i češće, a kvalitet produkcijski očigledno se popravlja sa kvantitetom. Ipak, upravo nakon nekoliko uspešnih projekata koji su nas vratili više decenija unazad, pojavljuje se filma „Vera“ koji nažalost ne uspeva da isprati postavljene standarde. Međutim, da je samo to problem, mogli bismo da živimo nekako s tim.

Film prati mladu devojku (Jovana Stojiljković) koja dolazi u Beograd da okuša sreću i promeni život iz korena. Sitna muvanja, očijukanja i par malih laži je dovode do toga da se približava Nemačkom agentu (Petar Zekavica) koji je pred početak Drugog svetskog rata u našem glavnom gradu, ali samim tim i policiji koja od nje očekuje da špijunira Nemce. Nakon što ona odbija, a oni je skroro pa ubiju, njen Nemac je odvodi u Beč gde nakon oporavka, kreće da je sprema i uči, sada za prave špijunske poslove koje će obavljati nazad u Jugoslaviji. Vera tu postaje osoba koja ne preza ni od čega i radi sve što je potrebno da bi otkrila informacije, od druženja do odlaska u krevet sa bitnim ličnostima trenutka.

Međutim stvari se menjaju kad Nemačka zaista okupira Jugoslaviju, pa i Pesićeva vidi da to i nije baš najbolja stvar po nas. Samim tim kreće malo da burgija u „našu“ korist, odnosno u „naše koristi“, jer je dobra i sa četnicima i sa partizanima. Sa četnicima je povezana preko majke (Anita Mančić) koja je bila ranije u „kontaktu“ sa Kostom Pećancom (Tihomir Stanić), dok joj je prva ljubav iz mladosti postao partizanski oficir (Viktor Savić).

Samo kad se piše i priča o ovakvoj biografiji je dovoljno uzbudljivo. Ipak, sam film nespretnim vođenjem same radnje je sve samo nije uzbudljiv. Same odluke glavne junakinje nam skoro pa do odlaska na oporavak u Beč nisu nimalo jasne, ni zašto je krenula u celu priču, ni zašto ne prihvata igru u koju se sama zapetljala. Tek sa akcijom špijunskih radnji, film dobija na svojoj gledljivosti, ali čak ni tad ne ispunjava sve svoje potencijale. Kako se sam rat dešava i odmiče i sama priča kreće da se vuče u nekim bezizlaznim rukavcima u kojima kao da autori nisu imali dovoljno informacija o junacima, pa su dosta toga (neuspešno) isprojektovali. Mnogi od glumaca koji su čak u sličnim ulogama u prošlosti nam upravo i upali u oko, ovde su negde bili i ispod svog dokazanog nivoa.

Ono što je možda najveći problem, što film nije uspeo da na pravi način isprati punu kompleksnost ovakvog lika i da nas na neki način emotivno poveže sa glavnom junakinjom i špijunkom, nakon čega bi zaista brinuli za nju i njenu sudbinu. Ovako, sa ovakvim konačnim proizvodom, njen kraj i sudbinu propratimo sa hladnom konstatacijom – Pa da, ovo je poprilično očekivano, a i da se ne lažemo, zasluženo. Što pretpostavljamo da nije bio glavni cilj prilikom stvaranja ovog filmskog lika.

Ali ko zna, možda sve ove probleme pronađemo sanirane u TV seriji, koja će po običaju krenuti nakon bioskopskog života filma, a koja će možda dati više vremena likovima i situacijama da prodišu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.