Medenica: Mi smo pozorište i novinari – takoreći putujući cirkus

S „ausvajsom“ za boravak od 24 časa u Sloveniji i pisanom izjavom da prema vlastitom znanju nemamo koronu, novinarska ekipa u sastavu Borka Trebješanin (Politika), (Olivera Milošević) RTS, Tanja Nježić (Blic), Nataša Gvozdenović (Vreme), Matija Jovandić (Nova) i Danas unapred je žalila što u inostranstvu ostaje kratko ali se radovala što je prva delegacija kulture koja posle pandemije prelazi granicu.

Cilj puta je bio prva najava 54. Bitefa i uručenje nagrada prošlogodišnjem pobedniku festivala reditelju Sebastianu Horvatu. Medenica je već deklamovao plan i program za uveče i za sutra a mi slušali sve pažljivo dok smo između sebe delili ukusne komade proje koju je spremila Tanja.

Prvi deo ekspozea Medenica je završio konstatacijom da Bitef doslovno probija granice, da je jedan od prvih evropskih festivala koji će se održati ali i da ih ansambli iz inostranstva s kojima ugovaraju gostovanja ipak čudno gledaju.

– Pa, gledaju nas… Onako… Kao da smo malo ludi, ali ja mislim da će to sve leći na svoje –

Priča da je pandemija sve pogodila, da je budžet za 54. Bitef ozbiljno smanjen, da se generalno brine kako će umetnost i kultura preživeti ovu krizu. Medeničinu zabrinutost deo novinarske ekipe prirodno koristi da iz njega izvuče ekskluzivu, ko otvara i zatvara Bitef, koje domaće predstave učestvuju, ali on, vazda na straži poručuje da ćemo sve saznati na vreme.

– Da vam sad sve kažem pa da na beogradskoj konferenciji kažem „eto, imamo i prateći program“ – poručio je ne ostavljajući nam prostora za dalje pokušaje. Zbog izbora i bojkota sledeća tema na redu je politika. Medenica primećuje da nam je izborna lista kao Hari Poter.

– Ozbiljno. Kažu mi ovi ljudi što prevode za Evropsku komisiju, sve neke metle, četke, „Nek maske padnu“, zavetnici, kraljevine, a imamo i doline –

U tome smo već na granici.

– Mi smo pozorište i novinari – takoreći putujući cirkus – dodaje Medenica više za sebe, odgovarajući na pitanje znatiželjnoj policajki. I tako izađasmo iz Srbije.

Na Bajakovu slična scena, Medeni, kako ga još mnogi zovu, objašnjava policajcu u kućici opet ko smo, da imamo konferenciju u dogovoru s ljubljanskom Dramom Slovenskog narodnog gledališča (SNG) ali baš u tom trenutku nestaje struja. Sistem je pao i iza nas se lagano stvara kolona. – Biće, ovi iz Bitefa su krivi …- komentarišemo u kombiju zbog natpisa na vozilu ali struja srećom brzo stiže i lako prelazimo granicu.

U kućici na granici sa Slovenijom, policajac gleda u potvrdu Slovenskog narodnog gledališča, pečat Ministarstva kulture Slovenije i ekipu u kombiju pod maskama. Dosta neobičan prizor, ali nakon konsultacija s kolegom i kratkog telefonskog poziva preko fiksnog ulazimo u Sloveniju. U Ljubljani smo oko sedam uveče. Dočekuje nas portparol ljubljanske Drame SNG-a Jernej i objašnjava da će se konferencija Bitefa održati u zdanju do, u „Nemačkoj kući“. Uopšte ljubazni Jernej je tu za sve što nam treba. Na ulicama nema mnogo ljudi. Većina ne nosi maske, gradić je upadljivo uredan i čist.

– Hotel „Slon“! – uzvikuje Medenica dok na čelu predvodi našu grupu do recepcije – Dosta nam je 20 minuta da se raspakujemo pa se nalazimo u lobiju – poručuje nam i nestaje u letu. Kiša sve jače pada ali mi smo spremni za noćnu šetnju Ljubljanom.

– Jeste li više za nacionalnu hranu ili za neki „fjužn“?- pita nas Medenica i nastavlja da luta pogledom po restoranima duž Ljubljanice tražeći najidealniji. Grad poznaje odlično ali kao perfekcionista teško se odlučuje.

– Ovo mi je više kao neki bar, ovde ne možemo da sedimo napolju, ovde ne možemo svi lepo da sednemo… – i tako sve dok se nismo brzim korakom vratili do restorana „Julija“ koji smo još iz prve ocenili kao najbolje rešenje, ali i zato što se ovde većina lokala zatvara u deset. Ponovo smo na kiši. Medenica nas vodi sporednim ulicama s mediteranskim šmekom. U jednoj takvoj tragovi protesta na biciklima protiv konzervativne vlasti Janeza Janše – stensil s tekstom „Na žive barikade za rog“ . „Rog“ valjda zbog imena fabrike u kojoj su se za vreme Jugoslavije pravili „Poni“ bicikli…

Preko dana i uz sunce Ljubljana deluje mnogo življe. Više je ljudi na ulicama, prodavnice se preporučuju sniženjima i rasprodajama. Već je podne…

Sve je spremno za konferenciju: kamere, fotoreporteri, stolice na bezbednoj distanci, svuda sredstva za dezinfekciju ruku. Prvo uručivanje nagrada Horvatu, potom najavljivanje slovenačkih predstava koje učestvuju na 54. Bitefu – „2020“, Ivice Buljana i „Pluća“, Žige Divjaka. Medenica živopisno objašnjava tematsko – umetničku okosnicu Bitefa i dozirano otkriva najzanimljivije momente.

Pišemo tekstove, neki rade intervjue pa, još jednom u kratku šetnju: impresivne socrealističke zgrade, kante za smeće koje se koriste uz karticu, poslastičarnica neobičnog naziva – „Isis“. Dok kolega i ja na brzinu nadomešćujemo nedostatak nikotina na ulici kaže mi da je ovde, na bilbordu video natpis „Pušenje na cesti je bedno“. Razmišljam kako bi ova poruka u Beogradu verovatno imala iznenađujući učinak u borbi protiv pušenja. Vreme je za povratak, ali prvo ćemo u Zagreb da odvezemo Ivicu Buljana, reditelja i direktora Drame Hrvatskog narodnog kazališta (HNK). Ispred ovog zdanja ćemo da piknikujemo na travi – ukratko mi objašnjava Medenica pokazujući na gepek kombija pun hrane. – Vidi kako nam je Jernej sve lepo spakovao.

Za trenutak ne verujem, ali kako smo, istim povodom, onomad iz Zagreba zbog predstave koju je Medenica morao da vidi stigli do Ljubljane ne vidim čemu čuđenje što ćemo ovog puta obrnutim smerom. Ispred HNK-a, u toku je kulturno umetnički program na otvorenom. Tog dana, koncert popularnih arija. Publika na stolicima sa bezbednom distancom. Opet svuda dezinfikatori, a mi na travnjaku kao na Moneovom „Doručku na travi,“ bez ženskog akta i s gomilom hrane i sokova ispred sebe. U jednom trenutku nam prilazi agencijski fotoreporter uz molbu da nas slika jer smo kreativno shvatili ideju programa na otvorenom, a urednici mu upravo traže baš tako nešto.

Nakon „foto sešn -a selimo u obližnji kafić „Hemingvej“. Vreme je za polazak.

Na granici nas pitaju – Jeste li vi ono pozorište od juče? -…

Dok ulazimo u Srbiju prebiram po glavi gde su mi slušalice koje sam dobila na poklon. Grozničavo kopam po torbi ali od njih ni traga. Zaboravila ih u Sloveniji. Što bi rekli: „ostajalo mi se…“ Dva dana kasnije vest da je slovenačka vlada pooštrila mere za ulazak putnika iz „trećih država“ izvan EU, što će reći i prema Srbiji koja je „na crvenoj listi“ zbog velikog dnevnog rasta zaraženih. Zabavljam se u glavi mislima, šale radi, da li su ove nove mere i naša poseta dva uzajamno povezana događaja…