„Odlazak“ Orbana i „toksičnost“ Trampa: Američki profesor analizira poziciju stranaka krajnje desnice u Evropi

Širom sveta, zagovornici demokratije izvode pouke iz rezultata i spekulišu o padu krajnje desnice. Istovremeno postoji i saglasnost da je Donald Tramp od inspiracije postao „teret“ za globalnu krajnju desnicu.

Iako pad Orbana ima veliku simboličku važnost i značajne posledice za politiku EU treba biti oprezan da se iz toga ne izvlače preterani zaključci iz tri razloga, ukazuje u analizi za Gardijan Kas Mude, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordžije i autor knjige „The Far Right Today“.

Prvo, kada je reč o poukama kako pobediti takozvane neliberalne političare, treba imati u vidu da je Orban bio na vlasti izuzetno dugih 16 godina. To mu je omogućilo ne samo političku transformaciju Mađarske, već i ekonomsku i društvenu.

Njegov poraz nije bio odbacivanje njegove krajnje desničarske politike, a svakako ne njegove antiimigracione politike (koju u velikoj meri podržava i novi premijer Peter Mađar), već rezultat lošeg ekonomskog stanja u zemlji i optužbi za masovnu korupciju tokom Orbanovog režima.

Pobeda Mađara, koji će 9. maja položiti zakletvu, nije toliko bila potvrda njegovih politika, već posledica njegove neumorne kampanje van tradicionalnih opozicionih uporišta, u najstrateškijim izbornim jedinicama u okviru izrazito disproporcionalnog izbornog sistema.

Dok bi takva strategija mogla da donese sličan uspeh u većinskim sistemima poput Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD, ona bi imala znatno manji efekat u proporcionalnim sistemima poput Holandije. Ipak, kao što je Zohran Mamdani pokazao u Njujorku, organizacija na terenu i kampanja „od vrata do vrata“ i dalje imaju veliki značaj.

Drugo, iako je evropska krajnja desnica izgubila svog neformalnog lidera, ona nije u padu. Neke stranke krajnje desnice jesu nedavno izgubile izbore (npr. u Bugarskoj) ili vlast (u Holandiji), ali one i dalje učestvuju u vlasti u više država članica EU (Češka, Italija), a u nekim državama vode u anketama (Austrija, Francuska).

Suština je da je krajnja desnica tu da ostane, a mnoge od tih stranaka su već institucionalno stabilne kao i nekadašnje „mejnstrim“ partije. Kao i druge partije, njihova podrška varira i zavisi od unutrašnjih i spoljašnjih faktora, poput korupcije, sukoba unutar stranaka i kriza u vlasti.

Još važnije, proces normalizacije i prihvatanja krajnje desnih aktera i ideja se nastavlja bez prekida. Italija Đorđe Meloni postala je obavezna destinacija za političare koji žele da se predstave kao oštri prema migracijama – od predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen do Kira Starmera.

Evropska narodna partija (EPP), panevropska politička grupacija centar-desnih stranaka, sada otvoreno sarađuje sa krajnje desnim partijama kako bi usvojila zakone u Evropskom parlamentu, uz istovremeno približavanje Meloni.

Ova saradnja se ne odnosi samo na migracije. Još tokom izbora za Evropski parlament 2024. EPP je usvajala stavove krajnje desnice u vezi sa skepticizmom prema klimatskim promenama i zaštiti životne sredine, kako bi zadržala nezadovoljne poljoprivrednike i sprečila njihov prelazak ka krajnjoj desnici.

Treće, tačno je da je Tramp trenutno „toksičan“ za krajnju desnicu, iako to nije imalo značajan efekat na mađarske izbore. Međutim, ta „toksičnost“ nije nešto statično.

Jednostavno rečeno, kada predsednik SAD preti zauzimanjem Grenlanda i izlaskom iz NATO-a, ili uvodi trgovinske tarife EU, on postaje teret za evropske krajnje desničarske partije. Ali kada je uglavnom povezan sa anti-establišment politikom i politikama protiv migracija, ili sa navodnom borbom protiv „močvare“ i „wokizma“, njegov uticaj unutar krajnje desnice ponovo raste – iako su evropski birači krajnje desnice generalno prilično skeptični prema Trampu.

Zbog toga je često hvaljeno „udaljavanje“ Đorđe Meloni i Trampa više strateško nego ideološko, i samim tim privremeno, a ne trajno.

Ali Tramp pomaže evropskoj krajnjoj desnici jednostavno time što je predsednik SAD. Jer kada predsednik najmoćnije zemlje na svetu nešto kaže, to po definiciji nije politički marginalno.

Pored toga, mnogo toga što on kaže, koliko god ekstremno bilo, normalizuje se i racionalizuje u diskursu mejnstrim medija i političara – dovoljno je pogledati ulizički odnos generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea.

To znači da slični stavovi postaju teži za marginalizaciju u evropskom kontekstu.

Još gore, zbog toga što je Trampovo ponašanje često ekstremno i nepredvidivo, evropski lideri krajnje desnice lako deluju „umereno“ u poređenju sa njim – jer „nisu kao Tramp“. Ovo stalno poređenje i nesposobnost da se prihvati da postoje različite nijanse krajnje desnice pomaže političarima poput Meloni.

Time što ne deluje agresivno, haotično i glasno kao Tramp (ili, u njenoj zemlji Mateo Salvini), Meloni se pogrešno doživljava kao obična „konzervativka“, a ne kao radikalno-desna političarka. Tome doprinosi i implicitni seksizam mnogih posmatrača, koji pretpostavljaju da su žene manje ekstremne i ideološke od muškaraca.

Sve ovo nije da bi se umanjio značaj pobede Mađara ili hrabrih Mađara koji su se suprotstavili Orbanu – posebno mnogih levičara koji su glasali za desnog političara kako bi spasili demokratiju.

Takođe nije da bi se umanjio simbolički značaj Orbanovog poraza. To je pobeda koju treba slaviti. Ali treba je slaviti bez preteranog pojednostavljivanja, kako bi se omogućilo da se slične izborne pobede ostvare i u Evropi i SAD.