Foto: EPA-EFE/VALERY SHARIFULIN Ljudi koji su preuzeli vlast u Rusiji ne znaju da sarađuju. Oni samo znaju kako da pobede ili izgube: u borbi, šemi ili ratu. Dakle, na ovaj način uspostavljaju odnose sa drugima. Oni ne razumeju šta znači igra bez nulte sume: pobednik mora uzeti sve, piše ruski opoziciona Leonid Gozman u najnovijoj kolumni za Novaja Gazeta Evropa.
Međutim, savremeni svet se oslanja na igranje igara bez nulte sume, na pregovore i traženje rešenja koja bi bila najbolja i za vaše interese i za interese suprotne strane, a neminovne nedostatke treba pravedno rasporediti tako da niko ne oseti da su bili nedužni ili prevareni.
Ovako posao normalno funkcioniše, tražeći koristi za sve: i za karike u lancu obrade i za krajnjeg potrošača. Isti princip važi i za politiku na svim nivoima.
Tako se razni lobiji dogovaraju u parlamentima jer je to jedini način da se dođe do kompromisa koji nikog u potpunosti ne zadovoljava, a kojim je manje-više zadovoljna svaka stranka.
I ovako se završavaju ratovi, piše Gozman. Mirovne ugovore treba posmatrati kao pravedne. U suprotnom, oni postaju tempirana bomba spremna da eksplodira pre ili kasnije, kao što je bilo sa Versajskim ugovorom, kada je bomba na kraju eksplodirala. Međutim, sve ovo zahteva razumevanje da niste sami na ovom svetu: postoji neki Drugi, i vi ćete morati da računate sa njihove interese.
Mnogo je razloga, poput obrazovanja, službe u tajnim agencijama i detinjstva, koji objašnjavaju zašto najviši zvaničnici Rusije nikada nisu stekli takvo razumevanje.
Kada je Putin došao na vlast, krenuo je stopama boljševika i započeo svoj krstaški rat protiv nezavisnih medija. Trebalo mu je neko vreme da postigne punu kontrolu, i uspeo je.
Sledeće su bile političke institucije.
Sada je teško poverovati da smo imali skoro pravi parlament između 1999. i 2003. Očigledno je da su predsednikovi ljudi i zastrašivali i podmićivali svoje članove, ali to nije bilo ništa slično konačnom podnesku koji vidimo danas.
Uništavanje sudova, uključujući i Ustavni sud, bilo je još lakše, jer je pravosudni sistem bio neverovatno slab čak i 1990-ih. Kada Putin predlaže da ljudi danas idu na sud, on dobro zna da je to vic.
Isti procesi su se odvijali i u unutrašnjim odnosima: pokoriti se ili potčiniti. Sada izgleda kao da su spremni da se potčine Kini.
Naši šefovi definišu suverenitet kao pravo da rade šta hoće, ignorišući sve vrste dogovora.
„Partnerima“ na pitanja, prvo iznenađeno, a zatim ljutito, treba odgovarati svakakvim glupostima, na primer, uveravanjem da „nas nema“ u ranoj fazi rata u Donbasu.
Za njih je dogovor kada rade šta hoće dok drugi ne mogu. Ali oni sada mogu mirno da spavaju jer više nema sporazuma, čak ni formalnih: Rusija je izašla iz svih vrsta ugovora i organizacija koje su nekada sadržavale njenu smelost.
Izgledalo bi kao potpuna pobeda: niko ne odgovara, sve je pod kontrolom, vremenske zone mogu da se pomeraju, a ratovi mogu da se započinju. Ali nemojte misliti da su ruski političari samo cinični pragmatičari. Apsolutna moć im jednostavno nije dovoljna, oni žele da se svet oblikuje na pravi način za njih.
Odnosno: svet u kome njihovi podanici ni ne osporavaju ništa, a kamoli se odupiru. I ljudi moraju ćutati čak i ako njihovi prigovori ostanu neuslišeni. Nezavisnost Drugog mora biti slomljena, čak i ona vrsta nezavisnosti koja ne stoji na putu režimu.
Tako su poništili sve vrste izbora, pa i odborničke, pored onih koji su im zapravo pretili. Pomislili biste: šta je sa zakonodavcima saveta, oni bi zapravo mogli učiniti nešto korisno i ublažiti nezadovoljstvo ljudi.
Ali oni su i ovo zabranili, a pošto je potpuna kontrola izazovna na ovom nivou, nezavisni kandidati se šalju u zatvor ako ne postoji način da se oni ućutkaju.
Oni koji teže većem cilju, bilo u politici ili u medijima, neizbežno će se suočiti sa zatvorom, izgnanstvom ili čak metkom ili otrovom. Rusija već dugo ide ovim putem.
Svet oblikovan na pravi način je onaj u kome nema slobode: ne samo u delima ili rečima, već i u razmišljanju; svet okupljen oko poglavice i oko zajedničkih osećanja i ideja.
Ništa ne spaja ljude bolje od mržnje. Zbog toga su Rusi prinuđeni da mrze Zapad i Amerikance posebno, a to, nažalost, ide prilično plodno. Amerikanci koje smo sreli na Elbi, Amerikanci koji su našoj vojsci koja bi inače predala ne samo Moskvu, već i Ural, obezbedili oružje i konzerve.
Amerikanci koji su toliko puta spasavali naše sunarodnike od gladi. Nije bilo davno kada su ovde poslednji put slali humanitarnu i finansijsku
pomoć: to su bila vremena Gorbačova, pa Jeljcina.
A sada, takođe treba da mrzimo Ukrajince, jer rat ne može da traje bez takve mržnje.
Ali Amerikanci i Ukrajinci su prilično daleko, a savršeno bi bilo mrzeti nekog domaćeg neprijatelja. Svaki diktator će to dokazati: mržnja unutar zemlje jača autoritet režima. Hitler je imao sreće jer nije morao da izmišlja Jevreje, jednostavno je izjavio da su oni krivi za sve probleme Nemačke, i sam je u to iskreno verovao. Mnogi su se složili sa ovim.
U Rusiji je, doduše, bilo mnogo izazovnije, ali su prethodnici aktuelnog lidera i tamo imali dosta iskustva. Drug Staljin je izmislio trockiste i druge strašne zaverenike praktično niotkuda. Putin je od sredine 2000-ih govorio o „petoj koloni“ i „nacional-izdajnicima“. Stvar sa „nacionalnim izdajnikom“ bila je prilično nezgodna, pošto je ovaj koncept bio deo rečnika Velikog Firera. Ali ko ne greši, ne pravi ništa.
Nacionalni izdajnici i petokolonaši su posebno korisni jer svako može biti kažnjen zbog toga što je deo ovih štetnih zajednica: elementi njihovog zločina nikada nisu pravno utvrđeni.
Vreme je prolazilo, a pojavio se još zamagljeniji pojam „stranih agenata“: bezbednosni zvaničnici su kasnije proglasili da je svako pod „stranim uticajem“ strani agent. Nema ništa lakše nego pronaći strani uticaj u bilo kom pojedincu. Činilo bi se da je to bilo sve, i stvari su se konačno sredile kako treba. Čak ni to nije bilo dovoljno.
Predsedavajući ruskog Saveta za ljudska prava nedavno je predložio da se počne sa kažnjavanjem ljudi zbog rusofobije.
Ovu ideju pozdravili su i Generalno tužilaštvo i šira patriotska javnost. Pošto oni definišu rusofobiju kao kritički odnos prema državi i njenoj politici, to bi omogućilo da se bilo ko pošalje u zatvor samo zato što je otvorio usta.
Još se nisu opredelili kako da se nose sa rusofobima van zemlje: Novičok je ovih dana prilično skup, i nema drugog načina.
Fantastičnu budućnost nam pokazuje predsednik (što se sada može smatrati zabranjenom pozajmljenom rečju, ali ćemo morati da ga tako zovemo dok se konačno ne kruniše).
Kako je nedavno razgovarao sa svojim kolegama iz FSB-a, on je u politički diskurs uneo dodatak: tačnije reč „ološ”. To je jasna instrukcija: neko ih može izbrisati sa lica Zemlje na vidiku bez ikakvog suđenja.
Izmišljanje domaćih neprijatelja bilo je veoma plodno za rusko rukovodstvo: Kremlj bi možda želeo istu ekonomsku efikasnost. Ovog raskola u našem društvu nije bilo još od građanskog rata: sada je bukvalno brat protiv brata.
Svet jedinstva i borbe protiv neprijatelja mora biti mentalno pojednostavljen. U njemu nema mesta za LGBT ili, ne daj Bože, „treći rod“: to su jednostavno perverznjaci. Nema nijansi na ovom svetu koji sijaju zaslepljujuće.
U ovom svetu Rusija je uvek u pravu, i u prošlosti i u sadašnjosti, a svi njeni neprijatelji su nacisti, bilo Estonci, Poljaci ili Ukrajinci (čak i oni koji su Jevreji).
Naša zemlja ima mnogo nacionalnosti i veroispovesti, ali jedna nacionalnost je državno-konstitutivna, a Ruska pravoslavna crkva je jedina ispravna vera.
Drugi moraju da zadrže svoje mesto i biće im dozvoljeno da žive u svom etničkom i kulturnom kavezu i ponekad koriste svoje predstavnike da zahvale Gospodinu za njihov srećan način života.
U ovom svetu žena ima časnu ulogu majke i čuvara ognjišta, ali je muškarac očigledno superiorniji. Ne svaki čovek, naravno, ali onaj ratnik i osvajač.
Hamleti i Verters nisu potrebni. Pametni ljudi takođe nisu potrebni, osim za razvoj čudesnog oružja: potrebni su oni lojalni.
Država je to već počela da proizvodi i reprodukuje: propagandni školski časovi „Važni razgovori“, nastavnici koji prijavljuju učenike organima za sprovođenje zakona, osnovna vojna obuka u školi i kampanja protiv „netačnih“ izložbi u Tretjakovskoj galeriji, sve su to delovi slagalica.
Naravno, nema načina da se živi a da ne znate kako da rastavite Kalašnjikov ovih dana, čemu vas je naučio veteran „specijalne vojne operacije“ koji krije svoju tetovažu svastike. Glavno je znati da šef uvek zna bolje, da je pametan ići dalje, a da moć daje autoritet.
Pametni, razumni, talentovani — oni koji pokreću svet napred — će patiti. Ali zašto ići napred ako smo već isklesali lep dom gde se zvezde vide na dnevnom svetlu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
