Čovek čiju je urnu ispratio ceo Novi Sad

Ovaj rođeni Novosađanin je u Budimpešti završio tehnički univerzitet i to kao pitomac Tekelijanuma, zadužbine koju je osnovao bogati Srbin, Sava Tekelija kako bi na taj način pomogao svojim siromašnim sunarodnicima da mogu da dobiju visoko obrazovanje i time pobegnu iz bede, ali uz obavezu da nakon toga i oni pomažu drugima kako bi se podiglo celo društvo. Nakon završenog fakulteta počeo je da radi kao inženjer na regulaciji vodotokova i projektovanju kanala.

Veliko iskustvo koje je sticao širom nekadašnje Austrougarske i Kraljevine Jugoslavije iskoristio je da koncipira svoje životno delo, hidrosistem Dunav – Tisa – Dunav, a ugled koji je imao omogućio mu je da ubedi novu komunistički vlast da prihvati projekat i u potpunosti ga realizuje.

Sistem Dunav – Tisa -Dunav danas ima 960 kilometara kanala i delimično rekonstruisanih prirodnih tokova reka, a od čega je potpuno plovno preko 600 kilometara i to sa mogućnošću dvosmerne plovidbe brodova koji nose do 1000 tona tereta. Uz pomoć ovog sistema omogućena je kontrola svih vojvođanskih vodotokova, drastično smanjena opasnost od poplava, izvučen iz močvare bukvalno svaki hektar plodnog zemljišta i omogućeno zalivanje gotovo pola miliona hektara.

Po projektu bilo je moguće sesti u brodić u Beogradu i sistemom kanala stići recimo do Sombora na način na koji se to čini recimo u Holandiji, pri tome prolazeći pored 80 sela i varošica koje su ovim plovnim putem povezane. Bez sistema kanala koje je osmislio i delimično projektovao Nikola Mirkov Vojvodina danas ne bi izgledala ni približno isto već bi stotine hiljada hektara bilo pod močvarom, a reke bi se svako malo izlivale čak i u veća naselja.

Međutim, na isti način na koji smo nemarom kao društvo upropastili brojna velika dela predaka, tako je i hidrosistem Dunav – Tisa – Dunav u potpunosti zapušten i ne koristi se na način i u obimu u kojem je projektovan. Mereno današnjim kriterijumima ova investicija je vredna više milijardi evra i na njenoj izgradnji je bilo angažovano na desetine hiljada radnika i hiljade radnih mašina.

Važno je reći da je po svim karakteristikama ovaj kanalski sistem u rangu kanala Rajna – Majna – Dunav ili Sueckog i Panamskog kanala. Nažalost, ali nedavno su vršena ispitivanja čitavog toka kanala i utvrđeno je da je zbog decenijske nebrige došlo do ozbiljnog zamuljivanja i rasta podvodnog bilja zbog čega je plovidba otežana, a za brojna manja plovila i potpuno onemogućena.

Takođe, umesto projektovanog zalivanja pola miliona hektara, iz ovog kanalskog sistema zaliva se tek oko trideset hiljada hektara. Rečju, naši dedovi i očevi su izgradili i platili jednu vrednu stvar, a onda je ona izbagatelisana i stoji kao nasukana imovina umesto da bude stavljena u funkciju razvoja Srbije.

Zašto sam naveo primer hidrosistema Dunav – Tisa – Dunav? Upravo zato što je to projekat koji pomaže istinskoj održivosti jednog društva i države. Građen je entuzijastički nakon Drugog svetskog rata koji je iza sebe ostavio pustoš, a kao jedan od glavnih argumenata zašto je konačno usvojen od strane tadašnjih političara bila je katastrofalna suša koja je pogodila naš region u periodu od 1950. do 1952.

Cunami krize koja je krenula ratom u Ukrajini će iza sebe ostaviti pustoš po obimu ne puno manju negoli što je bilo posle rata, a usled promene vremenskih prilika ni suše više nisu retke čak su po obimu i gore nego one sa početka pedesetih godina prošlog veka. Dakle, i sada postoje slični razlozi i motivi da se pokrenu projekti koji će istinski graditi društvo i državu i praviti jednu održivu zajednicu ljudi koja stalno stvara novu vrednost i na taj način obezbeđuje neophodna sredstva za život i dalji razvoj.

Zato u potpunosti ima smisla razvoj Srbije u vremenu koje nastupa započeti obnovom ovog kapitalnog projekta i davanje novog života jednoj velikoj ideji. Vučićev režim planira nastavak ulaganja u besmislene stvari kao što je nacionalni stadion koji služi sa jedne strane opseni prostote, a sa druge planu kriminalne grupe koja je na vlasti da se izmesti Beogradski sajam kako bi dobili novo zemljište za proširenje Beograda na vodi i ujedno da bi za velike pare prodali parcele koje su već kupili u Surčinu gde planiraju da grade stadion i novi kompleks sajma.

Mi koji pretendujemo da budemo neka buduća vlast moramo ponuditi drugačiju logiku i zato je moj predlog da se novac uloži u čišćenje i proširivanje hidrosistema DTD kako bi on ponovo postao u potpunosti plovan. Paralelno sa time treba otpočeti ulaganja u sisteme za navodnjavanje zemljišta koje se nalazi u zoni kanala kako bi se površina koja se zaliva podigla na projektovanih pola miliona hektara.

I konačno, treba postojeće kapacitete u termoelektrani Kostolac preraditi u postrojenja za sagorevanje biomase koja bi se nakon žetve sakupljala na širokom području u Vojvodini, Podunavlju i Braničevu. Svakako već u samoj termoelektrani postoji novoizgrađeni teretni terminal za brodove koji bi mogli da se koriste za prevoz biomase Dunavom, Savom, Tisom i sistemom kanala DTD. Kroz jedan ovakav projekat bi se dobila višestruka korist kroz dve žetve godišnje i proizvodnju električne energije iz obnovljivog domaćeg izvora.

Prodajom proizvedene hrane i električne energije bila bi stvorena nova vrednost u čijem stvaranju bi učestvovao veliki broj realno uposlenih ljudi koji bi na taj način postajali jedna istinski održiva zajednica sposobna da iz proizvedenog viška u nekoj budućnosti zaista i izgradi nacionalni stadion, ali tada kao simbol stvarne pobede i potvrđivanja sposobnosti našeg društva da ima državu.

Ovakvi poduhvati su oni koji se ni na koji način ne mogu oploditi na nekim narednim izborima i baš zbog toga niko iz politike čak ni ne priča, a kamoli da pristupi realizaciji. Valjda zato više niko i nema tu vrstu ugleda kakav je imao inženjer Nikola Mirkov, koji je preminuo 23. jula 1957. godine, a čiju je posmrtnu urnu ispratio čitav ondašnji Novi Sad.

Autor je inženjer i predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.