Tekst poznatog francuskog pisca o dešavanjima u Srbiji: Studenti su veoma hrabri, moramo konačno čuti njihov vapaj

Pre dva dana, srpski studenti su ponovo demonstrirali u velikom broju zahtevajući slobodne izbore. Demonstriraju već sedam meseci usred ravnodušnosti evropskih zemalja. Srpski studenti pokazuju ogromnu odlučnost.

Pokret je nastao kao posledica urušavanja betonske nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojoj je poginulo šesnaest ljudi. Ovo urušavanje ističe nemar vladajuće nacionalističke stranke, koju podržavaju i Pariz i Moskva.

Moć koju vrši predsednik Vučić za Francusku predstavlja garanciju stabilnosti. Takođe, nije bitno što je korupcija raširena u zemlji, nije bitno što nije sprovedena nezavisna istraga o smrtonosnom urušavanju nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, Francuskoj nije bitno što studenti od novembra pozivaju na prevremene izbore. Predsednik stabilizuje Balkan.

Balkan je region sveta koji ne zaslužuje ništa drugo. Srbi ne zaslužuju ništa bolje od nejasnih i diskutabilnih geopolitičkih razmatranja. Dakle, naše deklaracije o demokratiji su čisto formalne? Trebalo bi da zahtevamo više demokratije od Rusije, arapskog sveta i Irana, ali ne i od srpske vlade, čija uloga mora biti, pre svega, da „stabilizuje Balkan“.

I nije bitno što je srpska vlada poznata po korumpiranosti, ultraliberalnoj i nacionalističkoj orijentaciji. Pre deset godina, sam predsednik Aleksandar Vučić je pozvao na prevremene parlamentarne izbore, kada je to moglo da utvrdi legitimitet njegove stranke. I dobio ih je. Pa zašto ih uskratiti pokretu tako dubokom, širokom i odlučnom kao što je studentski pokret? Stotine hiljada ljudi na ulicama mesecima vrede koliko i zahtev jedne stranke. Narod je ipak nešto više od političke stranke.

Hajde da ukratko rezimiramo karijeru predsednika Srbije

U Srbiji postoji narod koji već sedam meseci izražava svoje nezadovoljstvo kroz glasove svojih studenata. Poslednje izbore, 2023. godine, obeležile su brojne nepravilnosti.

Ali da bismo bolje shvatili atmosferu, hajde da ukratko rezimiramo karijeru predsednika Srbije, Aleksandra Vučića: tokom rata je podržavao kriminalnu politiku, a kada se klima promenila, postao je čvrsti proevropski zagovornik. Evropa je bila njegov put ka Damasku. Nakon što je podsticao ubistva bosanskih muslimana, pao je s konja, čuo glas Božji i naglo promenio svoj život.

Od tog trenutka se bori za slobodu, posebno ekonomsku slobodu, od tog trenutka je sebe video kao pouzdanog partnera, garanta stabilnosti na Balkanu. I, u nekoliko trenutaka, izgleda da je uspeo da ubedi sve, koji su spremni da zažmure na njegovu prošlost u ime svete stabilnosti Balkana.

Problem je što, već sedam meseci, predsednik Srbije više nije garancija stabilnosti. Od kada se u Beogradu redovno održavaju masovne demonstracije, predsednik Srbije je postao prepreka stabilnosti zemlje.

Ali Aleksandru Vučiću zapravo nije mnogo stalo do stabilnosti Balkana i čini se da je spreman na sve da bi ostao na vlasti. Mora da je represija masovnih, demokratskih demonstracija ono što se sada u Francuskoj, i u evropskim zemljama koje ga podržavaju, naziva stabilnošću na Balkanu. Ali Srbija više nije stabilna, naprotiv, nalazi se na ivici kolapsa.

Kako vladajuća elita dezorijentiše narod

Više ne možemo dozvoliti da se srpski studenti bore usred opšte ravnodušnosti. Predsednik Vučić tvrdi da je prešao na stranu demokratije i žali zbog svojih bivših kriminalnih pozicija, pa, neka to i dokaže ! I umesto da se ponovo pojavi na svadbi ratnog zločinca koga je osudio Haški tribunal, kao što je nedavno učinio, neka raspiše prevremene izbore i podnese ostavku!

U stvari, Aleksandar Vučić se pretvorio u samog sebe. On je autokrata koji beneficira od uništenja bivše Jugoslavije. I šta god neko mislio o bivšoj Jugoslaviji, tužno je videti kako vulgarni karijeristi uništavaju zakone o radu, obrazovni sistem i socijalna prava.

I dok se tako često pitamo, sa nejasnim osmehom na usnama, o promenljivosti naroda, o glasovima koji ponekad protivreče njihovim interesima, o navodnom autoritarnom svrabu radničke klase, poučno je posmatrati kako vladajuća elita dezorijentiše narod. Beogradski režim je gorak primer. Srpski studenti su veoma hrabri. Moramo konačno čuti njihov vapaj.

Tekst je u originalu objavljen pod naslovom „Srpski studenti protestuju već sedam meseci, ali Evropu to ne zanima“

Prevod: Jelena Đorđević

O piscu
Erik Vijar (Éric Vuillard), francuski pisac, filmski scenarista i reditelj, rođen je u Lionu 1968. Živi u Francuskoj. Kao pisac, prvo priznanje dobio je 2010. za epski roman Konkistadori . Za svako naredno objavljeno delo dobijao je književne nagrade, da bi mu 2017. bila dodeljena ona najprestižnija, nagrada,

„Gonkur“, za knjigu Dnevni red (Akademska knjiga, 2018). Rat siromašnih (Akademska knjiga, 2022) našao se u najužem izboru za „Bukera“ 2021. godine.

Na srpskom jeziku objavljeno je takođe Vijarovo delo Častan izlaz (Akademska knjiga, 2023). Žal zemlje: Priča o Bufalu Bilu Kodiju našao se 2014. godine u najužem izboru za nagradu „Femina“, a 2015. ovenčan je nagradom „Žozef Kesel“. Učestvovao je na festivalu Prosefest 2023. godine na kom je dobio nagradu festivala „Milovan Vidaković“.