Evropa nas nije odbacila 1Foto: FoNet/ Zoran Mrđa

Evropa nas nije odbacila, uprkos Vučićevom režimu koji preko kontrolisanih medija i različitih istraživača javnog mnjenja obmanjuje građane kako nije politika režima kriva za to što je Srbija posustala na evropskom putu, nego nas, eto, Evropa neće. Radi se o potpunoj laži.

Otvaranjem pregovaračkih poglavlja kandidatima za članstvo Severnoj Makedoniji i Albaniji, Evropska unija dala je novi vetar u leđa Zapadnom Balkanu. Zasluženo ili ne, Zapadni Balkan se ponovo našao u fokusu evropske politike integracija, posebno nakon bezbednosnih pretnji po mir od strane Rusije, koja trenutno vrši agresiju na Ukrajinu, a već sutra, moguće, na neku drugu državu.

Kako se Rusija iz petnih žila trudi da otvori novi front u Evropi ne bi li unela dodatnu konfuziju na Zapadu, proces političkog i bezbednosnog usaglašavanja sa politikom Evropske unije na Zapadnom Balkanu je važniji nego ikada pre.

To je tačka gde režim u Srbiji nije radio u interesu Srbije i njenih građana, nego se vodio ličnim interesima, dilovima sa Putinom i trulim kompromisima radi opstanka na vlasti. To je ujedno i mesto gde Srbija treba da im kaže zbogom.

Da se ruska ofanziva, kojim slučajem, završila blickrigom, a velikom srećom po nas nije, ruski politički sateliti bi odavno započeli nemire u našem regionu, a najveći izgledi za nove sukobe su u Moldaviji i, kao i uvek, kod nas na Zapadnom Balkanu.

Kome je do mira, neka se zahvali Ukrajini, koja ne brani samo sebe, nego i nas i naš mir na Zapadnom Balkanu, otvarajući nam ujedno nove evropske perspektive.

Naši naredni koraci moraju biti promena spoljne i bezbednosne politike. Zašto?

Zato što je to naš nacionalni interes koji se razlikuje od interesa Vučićeve kaste na vlasti.

Da bi se to dogodilo, vreme je da populisti i desničari u Srbiji, ali i na celom Zapadnom Balkanu, budu sklonjeni sa političke scene i da prevladaju reformske snage koje će iskoristiti ovaj trenutak i zajedničkim snagama svom silom gurati region ka Evropskoj uniji.

Ova šansa nam se pruža sada zahvaljujući Ukrajini, i pitanje je kada će se ponovo ukazati. Možda i nikada.

Ako makar jedna država Zapadnog Balkana postane članica EU u narednih pet godina, to će biti znak da inercija regate može da ubrza procese evropeizacije regiona i tako spasi i Srbiju.

Ako, pak, jedna od država odluči da vesla suprotno evropskom pravcu i kontra od ostalih zemalja, može da se dogodi da ceo Zapadni Balkan zauvek ostane izvan granica EU.

Zašto to podvlačim?

Na Zapadnom Balkanu Crna Gora trenutno ima najveću šansu za punopravno članstvo i na putu ka EU treba da joj pomognu svi članovi regate, jer tako čine dobro i sebi.

Pre svega, tu mislim na Srbiju, koja može da ima i konstruktivnu, ali i destruktivnu ulogu u procesu približavanja Crne Gore EU, ali i na Zapadni Balkan u celini.

Dok je Vučić na vlasti, Srbija će nastaviti da svojom nacionalističkom politikom relativizuje crnogorsku državnost i identitet, baš kao što Rusija radi u Ukrajini.

Vučićeva sredstva su različita, a najefikasniji su Srpska pravoslavna crkva i „Temeljni ugovor“, kao i političke podružnice u Crnoj Gori, nekada Šešelja i Slobodana Miloševića, a danas Aleksandra Vučića.

Jer saplitanjem Crne Gore na evropskom putu, Vučićev režim će najviše lošeg doneti samoj Srbiji, koja će zauvek biti percipirana kao antievropski element na Balkanu (proruski) i permanentni izvor nestabilnosti u regionu.

Pored Crne Gore, koja je otvorila sva poglavlja i koja uporno dobija poruke iz EU da napusti Vučićevu i crkvenu agendu i ubrza proces zatvaranja poglavlja i priprema za ulazak u Uniju, pored Severne Makedonije i Albanije, koje su otvorile pregovore i pored toga što je Kosovu potvrđena evropska perspektiva, pozicija proruske neutralnosti u koju nas je uvukao Vučićev režim da bi spasio sebe i svoju autokratiju je neodrživa i destruktivna. Srbiji su potrebni hitno otrežnjenje, evropska alternativa Vučićevom režimu i konstruktivna uloga u regionu.

Ukoliko se srpska politička i intelektualna elita oslobodi zabluda svog nacionalizma da svi Srbi treba da žive u jednoj državi – Velikoj Srbiji, bilo kroz projekat srpskog sveta ili labavih polufederacija poput Otvorenog Balkana, onda će osloboditi i druge i sebe okova ove pogubne politike.

To znači da su Srbiji potrebne najkorenitije promene koje podrazumevaju izmenu paradigme o tome kako Srbija treba da izgleda, a ne kolika ona treba da bude.

Iz tog razloga, najveća smetnja napretku same Srbije i njenom vraćanju na evropski kurs su režim Aleksandra Vučića i celokupna koalicija koju je napravio sa delom opozicije i delom nevladinog sektora koji je deset godina mahao Vučićevim likom u Evropi, predstavljajući ga kao rešenje za sve probleme u kojima se Srbija našla.

Ključni problem prikazivan je kao rešenje. Sada smo došli do ruba.

Napuštanjem rusofilske politike vojne i političke neutralnosti, Srbija ima još jednu malu šansu da napusti poražene politike devedesetih i da ponovo postane motor promena u regionu kao sto je bila od 2001. do 2003.

Zato je potrebno da proevropske snage i stranke u Srbiji i regionu prestanu da se stide svoje evropske agende i da oštro i hrabro zakorače u promene koje su Srbiji potrebne. Sad ili nikad!

Autor je predsednik Izvršnog odbora Regionalne akademije za razvoj demokratije

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.