Fantom iz operete 1Foto: Lična arhiva

Skupština (ovde se misli na narodnu) u svom nazivu ima pomalo pežorativni prizvuk, kao što zvuče zbirština, baruština, magluština – i čini se da je mnogo prikladnije ime sabor jer asocira na sabornost.

Skupština bi u normalnoj državi bila najviši organ vlasti koji „vrši vrhovnu zakonodavnu vlast, usvaja i menja Ustav, bira Vladu, imenuje i razrešava sudije Ustavnog suda, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, guvernera Narodne banke Srbije i druge državne funkcionere. “ (citat iz Vikipedije)

No, u ovakvom stanju stvari, sve te radnje obavlja Ovo, pa je (u neku ruku) Skupština nepotreban (i skup) organ, kao i sva ostala tela i akti (računajući Ustav) kojima se upravlja ovim što se naziva državom.

Bilo je i u prošlosti svakakvih diktatora i jednoumlja, ali je i u tim vremenima ipak bilo retkih respektabilnih pojedinaca koji su nosili makar deliće vlasti i odgovornosti, ali nikada ovakve poslušnosti, poniznosti i idolopoklonstva, niti je ovakav polusvet i šljam bio na površini.

Skupština ne predstavlja poimeničan izbor birača, kako je narod nekada birao svoje predstavnike, već se biraju poslanici koji nisu blisko povezani sa određenim sredinama; narod, glasajući, ne zna za koga glasa, ni ko će ga zastupati i boriti se za njegove interese već je to samo izbor iz glave Ovoga, koji je prednjak na svim listama – od onih najviših, do izbora komisije za higijenu u javnim toaletima.

Pri tome, Njegov izbor – a čini se da ga stalno vrši po principu negativne gradacije (gore i od najgorih) – uvek liči na dugo okretanje bubnja iz čijeg dna nikada ne ispadne očekivana ili najavljivana kuglica pa je izbor uvek za sve iznenađujući (možda i za Njega samog).

Takvi su svi Njegovi personalni izbori, počev od prvaka Vlade, preko ministara u najvažnijim ministarstvima, do predsednika Skupštine, a zna se da u takvim izborima (izvlačenjima) postoji samo jedan pobednik.

Na opštu žalost – Njegov izbor je i opozicija; on određuje ko je Vodeći opozicionar, ko je patriotska opozicija, a ko prodane duše, zgubidani, miševi i bednici (sram ih bilo!), koji ga nikada ne mogu srušiti.

U tu građevinu pod bakarnom kupolom u centru Beograda, u njenu salu, gotovo čitav vek, pored Rosandićevih bronzanih razigranih konja (i junaka), ulaze narodni poslanici i (ako je verovati Nušiću) pokoji konj, bilo da je iz nekakve Njegove akademije – iz koje su potekle vedete poput Langue i Kebare – bilo da su iz grčke mitologije.

Po okončanju ovog izbornog procesa, jednakom zidanju Skadra (samo se duže gradila skupštinska zgrada: od 1907. do 1936), u Skupštinu je konačno ušla i strpljiva „opozicija“, koja neće biti opozicija samo vlastima već i opozicija opoziciji – po principu svako protiv svakog – pa se u sledujućoj skupštinskoj opereti (delo „najčešće komičnog, površnog, lascivnog i zabavnog sadržaja“) očekuje da će biti zanimljivije od doba Langura i Kebara, i u njoj neće biti samo likova „partije i bratije“ već (jednako) i njihovih gorljivih prozivača, jer u svakom sazivu neka jedinka ne ponese samo suknju ili izbornu listu, već i nastavak lik(kov)a i dela poput Gorice Gajević, Nataše Jovanović, Jelene Trivan…

I kao uvek u izborima, počev od čela prethodne vlade, Ovo je i za Skupštinu priredilo iznenađenje. Umesto već viđene odvrtačice sijalica, izabran je lik koji iako imenom slovi kao žutokljuna grabljivica već ima oreol predatora, koji ne zatvara kljun. Tako je na mestu sa koga bi se čuo glas smirujućeg razuma, glas tolerantnosti i korektnog sučeljavanja, ustoličeno oličenje bahatosti i bespriznornosti.

Iako je vreme uspelo da izbriše mnogo – ne samo zbog bledila u sećanju, zbog zaborava, već zbog količine đubreta i gnoja kojim smo svakodnevno zatrpavani – jedan događaj ostaje ipak u sećanju jer se u istoriji propagande i laži nije desio ni u vreme Jozefa, praroditelja propagande takve vrste, a događaj se zbio vidu gotovo jednočasovne tirade, na kraju koje je besprizorni ljubazno upitao.

„Izvolite, ako vi imate nekih pitanja.“

Prošaravši očima po sali, zaključio je:

„Ako nemate, hvala vam što ste bili na našoj konferenciji.“

A onda je izdajnička ruka snimatelja (pozlatila mu se!) kliznula sa lika ka dnu sale i pokazala je sablasno praznu, poput glava kojima je ova konferencija bila namenjena. Stolice u sali pred likom, koje su (prazne) strpljivo i pažljivo slušale njegovu tiradu, nisu imale pitanja.

Mnogih sam se stvari, mnogih gadosti u minuloj deceniji (od kada je Ovo uzjahalo na grbaču) naslušao i nagledao: mnogo besmislenih reči, laži i gnusobe; mnogo puta sam se nevericom pitao kako je moguće da nam se dešava tako nešto.

Ali mi se taj događaj, ta fantomska konferencija za nepostojeće novinare učinila najgorim što sam ikada video (a video sam svašta). Otišao sam u kupatilo da ohladim glavu, i da u ogledalu (mada mi nikada nije prijatan susret sa njim) vidim da li još uvek imam ljudski lik ili su me ovim delom, konačno, preobrazili u primata.

Stid me je bilo što sam uopšte čovek, što sam nekakav državljanin ove države i, konačno, što sam pripadnik ovoga nekada gordog naroda, i što nam ovakve spodobe jesu na vlasti.

Stid bi me bilo, da sam na njegovom mestu, da se sutra pojavim pred javnošću – ma da pred kapiju izađem. I taj bi ne stid razjedao do kraja.

Odrastajući u prirodi, u okruženju sveg živog sveta, stekao sam čvrsto uverenje da i taj svet, poput ljudskog, zna za osećanja ljubavi i mržnje, straha i besa, da jednako oseća radost i bol. Ali je stid jedino osećanje koje ljude razdvaja od tog sveta, mada su mi pas uz koga sam odrastao i mačak koji već deceniju spava u krevetu sa glavom na mom ramenu pokazali da i oni znaju za stid.

Izvolite, ako vi imate nekih pitanja.

Ako nemate, hvala vam što ste bili na ovoj stranici.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.