Pogledaj levo, pogledaj desno, pređi ulicu: Ima li u današnjoj Srbiji mesta za ideologije?

U Mančesteru su nedavno održani vanredni izbori za parlamentarnog predstavnika opštine Gorton i Denton. Sedamdeset i četiri hiljade upisanih glasača se nisu pretrgli po pitanju izlaznosti (47,6%), a Hana Spenser (r. 1991) je postala prva kandidatkinja ikada iz stranke Zelenih koja je pobedila na vanrednim izborima za britanski parlament. Spenser lepo govori i zanimljivo izgleda, sa svojom „artsy“ frizurom i odećom nas prilično podsećajući na uobičajenu privilegovanu, akademsku članicu Zeleno-levog fronta. Međutim, Hana je sa šesnaest godina napustila srednju školu, postala vodoinstalaterka, potom završila kurs za gipsarske radove i otvorila sopstvenu firmu. Za institucionalnu politiku se zainteresovala nakon borbe koju je vodila protiv trka pasa (četiri spasena hrta od tada žive sa njom).

„Drvogrleća“ levičarska lujka, moglo bi se površno zaključiti, dok su njeni glavni protivnici dolazili iz redova vrlo desničarske, naginjući ka ekstremu, Reformističke partije jednog od ideologa Bregzita Najdžela Faraža, te Laburista koji su već skoro ceo vek tradicionalno osvajali radničku opštinu Gorton i Denton. Kandidatkinji Torijevaca je ostala poneka mrvica, a kada bi postojao drugi krug u kojem bi se takmičila dva kandidata, Spenser bi najverovatnije prikupila ostatak glasova sa levo-socijaldemokratskog dela političkog spektra i dvotrećinski počistila Faraževog desničara (uz, istina, još manju izlaznost). No, šta je uopšte danas „levo“ a šta „desno“?

U francuskom revolucionarnom parlamentu iz 1789. godine poslanici su se spontano grupisali na način da su rojalisti sedeli sa desne strane, a republikanci sa leve. Koju godine kasnije, kada kralja više nije bilo pa tako ni rojalista u parlamentu, sa leve strane su sedeli Robespijerovi jakobinci, sa desne žirondinski ustavobranitelji. Dakle, od stvaranja binarne podele, „levo“ je označavalo novo, revolucionarno, „desno“ je bilo staro, konzervativno. Navedeni termini su opšti i neodređeni, pa promišljanje valja suziti na tvrdnju da početna postavka kazuje da „levo“ podržava moć pojedinca, dok „desno“ jedinki pretpostavlja granitno jaku državu, bila ona monarhija ili republika po uređenju.

Sjedinjene Američke Države su, tim pravcem zaključivanja, tvorevina zasnovana na levičarskim osnovama (Majkl Mur bi se složio), da bi u Evropi ideološka konfuzija nastala nakon perioda uokvirenog nacionalnim revolucijama 1848. godine i propašću Pariske komune. Populistički pokreti iz prve polovine XX veka, surovo logični nastavak hvale vrednih revolucionarnih napora prethodnih generacija, su uveli novi koncept: osoba je moćna zato što pripada monolitnom nacionu. Paradoksalno, moćna je uprkos unižavajućoj zabrani da misli drugačije od ostatka zajednice.

Moć je postala relativni, filozofski koncept, i upravo tu se nalazi klica globalnog kratkog spoja u kojem danas živimo, sa naglaskom na „desne“ pojedince i političke organizacije.

Socijaldemokratske države XXI veka – SAD, Kanada, EU – se nalaze na granici da izvrše korupciju izvorne osamnaestovekovne ideje koja ih je postepeno omogućila. Krovni propisi su zapovesti za čije nepoštovanje se ide na društvenu lomaču; i najnežniji protivnik „kovid lokdauna“ je žigosan kao zadrti ravnozemljaš; zaštita manjinskih grupa je počela sličiti teroru koji zabranjuje svaku dvosmislenost ili inicijaciju rasprave… Sve je teže našaliti se, jer dobra šala uvek ima metu – a mnoge današnje mete nemaju razvijenu osobinu duhovitosti.

U takvoj atmosferi, jedino očekivano je bilo da desnica od levice aproprira borbu za slobodu ličnosti i postane pojas za spasavanje milionima koji se osećaju kao da bespomoćno plutaju u robotizovanom okeanu. „Vrati kontrolu“ („Take Back Control“), glasio je glavni slogan Bregzit kampanje. „Decu ćeš učiti da je Isus Hrist njihov spasitelj, i u školi neće morati da kao lektiru čitaju romane sa LGBT tematikom“, golicali su trampistički ideolozi američki populus iz tzv. „biblijskog pojasa“. Ponovo ćeš postati gospodar svoje sudbine, ukratko. Ipak, poruka je manipulativna, uglavnom zato što je podjednako upućena konzervativcima i libertarijancima, i jedna od dve ciljane društvene grupacije desničara će neminovno biti izneverena.

Ako se vratimo u Englesku osamdesetih, videćemo kako je tačerovski liberalni kapitalizam – preteča faražovskog bregzitizma – prvo dozvolio vlasnicima video klubova da na svoje police stave svu golotinju i prosipanje creva koje su mogli da snalazeći se nabave, da bi potom konzervativni dušebrižnici započeli kampanju cenzure i javnog spaljivanja nebogougodnog sadržaja.

A i jedni i drugi su pre toga zaokružili isti broj na glasačkom listiću. Kao primer današnjih manifestacija desničarskog unutrašnjeg sukoba između glasača i onih za koje glasaju može poslužiti jedan od mamaca kojima je Tramp zavodio mase. On nije i neće započeti nijedan rat, glasila je mantra, pa eto, na koncu nije mogao da izbegne da i na taj način zadovolji interese klase superbogatih koju jedino i predstavlja.

Ima li sve ovo ikakvu relevantnost za društvo koje se nalazi usred pokušaja da sa vlasti svrgne organizovanu kriminalnu grupu? Predaleko smo mi od ideološkog smisla u kojem glasači laburista iz Gortona i Dentona kažnjavaju svoju stranku zbog pojavljivanja njenog istaknutog člana u „Epstinovim fajlovima“, uz standardno nezadovoljstvo zbog nepodnošljivog „‘oće kaki, neće kaki“ ponašanja laburista kada se dočepaju vlasti.

A, da se ne lažemo, nemamo ni Hanu Spenser koja celim svojim bićem odražava ideju levice – ideja je od levice jedina i ostala, zahtevajući od konzumenta religijski osećaj vere. Kod nas je, pak, nepatvorena levica utamanjena još masovnim pogubljenjem srpskih komunista u Moskvi tokom tridesetih godina prošlog veka, a desnica je upotrebljena od strane Službe i duboko kompromitovana od kraja osamdesetih.

Ideologija koje se mogu prikazati u praksi ovde sada skoro da nema, pa im stoga mora biti pretpostavljena borba protiv osnovnih neprijatelja ljudske civilizacije: bezočnog laganja, potajne krađe, javnog otimanja, tihog zlostavljanja, bučnog ubijanja. Što ne znači da nismo zapahnuti ideološkom ikonografijom. Recimo, vladajuća kriminalna grupa na svojim svetkovinama ne prestaje da preuzima viziju desnice kakvu nam je prikazao Žika Mitrović u filmu „Užička republika“, i kakvu je Služba odabrala za vizuelni identitet „buđenja naroda“ osamdesetih. Navodni levičari, pak, znaju biti zadovoljeni razvijanjem svojih zastava i bijenjem svetskih bitaka dok žive u „državi“ čiji režim je jedino vođen željom za bogaćenjem i animalnom dominacijom.

Suštinski, ceo naš kvaziideološki spektar čeka slobodno društvo u kojem će zaista biti prostora za „autentičnu desnicu“, kao i neophodnosti za istinskim radničkim sindikatima. Do tada, nejasno je zašto sve stranke koje se nalaze sa prave strane linije normalnosti nisu u stanju da odaberu bilo koji od udruženih pristupa predstojećim parlamentarnim izborima. Jer, svi koji nisu deo kriminalne organizacije će neizbežno biti skupštinski predstavnici naroda za par godina, posle konačnog održavanja pravih, idejno legitimišućih izbora. Teško da će ih zameniti stranački unapređeni zborovi građana.

Gledanje levo i desno sada može služiti samo da bi se izbegle nadolazeće opasnosti i bezbedno prešla ulica koju je ispred svih nas postavio deideologizirani režim. Bez brige, vreme pobune protiv trka hrtova pa zatim izbornog sukobljavanja sa srpskim verzijama „bregzitovaca“ će stići brže nego što iko misli. To jest, hoće ako obuzdamo svoje stavove dok ne dođe trenutak u kojem će zapravo moći da se ostvare. A pošto insistirate da se izjasnim, ja bih mogao biti agnostički anarhista kropotkinovskog tipa sa katkad uznemirujuće libertarijanskim akcentima. Što baš lepo izgleda kada se okači na izvesni deo mačje anatomije.

Autor je scenarista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.