Razglednica iz zone sumraka 1Nikola Krstić Foto: privatna arhiva

U času kada iz Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država počinju da stežu zube zbog odlaganja Srbije „šta će da uradi prema Rusiji“, naprednjačka aparatura za propagandna zla radim punom parom i iznova podgreva zarđalu šerpu prepunu nacionalističkih začina.

Naime, u Novom Sadu je obeležavajući godišnjicu Dana sećanja na žrtve „Oluje“ predsednik Srbijatrije Aleksandar Vučić trabunjao o tome kako su hteli – pogodite i sami šta – da „preimenuju Srbe“, da smo se „izvinjavali svima“ i da je „vreme ćutanja gotovo“. Naravno, sve su to najopštije truleži od mesta koje prosečan političar u Srbiji izgovara, ali kada to dolazi od najmoćnije osobe u ovakvoj zemljetini, onda možda i možeš da kažeš da je to na neki način i izopačeno, ali i opasno.

Znam, džaba pišem, ali moram – ništa ovde nije toliko baš čudno, pošto se Srbija nalazi, kao u onoj seriji „Stranger Things“, u potpunom upside-down stanju. Što su ti izjave u ovoj zoni sumraka suludije i sve dalje od svakog racionalnog razmišljanja, to je tvoj uticaj na najširu javnost ubedljiviji.

Ipak, politička razglednica SNSrbije sada je u svom najodurnijem obliku. Sa jedne strane, imamo zvaničnu rehabilitaciju četničkih koljača, poput Nikole Kalabića, dok sa druge dižemo spomenike mađarskim nacistima i ustaškim krvnicima iz Drugog svetskog rata po Vojvodini. Sumanuto, zar ne? To radi ista ona vlast koja suze roni za proteranim Srbima iz Krajine. Kako to, pitaće vanzemaljci? Pa, lepo, to nam je tridesetogodišnja propaganda dala.

Jer, između svega toga, nalazi se jedna u potpunosti drogirana javnost koja traži još hokus-pokus trikova iz Vučićevog šešira. Naravno da će svaki građanin ovog kazamata, ako ga probudiš usred noći i kažeš mu da nacrta fotorobot Albanca sa Kosova, iako ga u životu nije video, on to uraditi bez pardona, ali kada ga sutradan budeš pitao kome su podigli ovaj spomenik u, tipa, Novom Sadu, on će te gledati bledo i slezati ramenima.

Zato je suočavanje sa ratnozločinačkom prošlošću Srbije – prepunom jama, hladnjača, logora i mučenja – jedina psihoterapija ovog društva, a ne nekakav hir i pomodarstvo. Put ka ozdravljenju, vraćanju u ljudsko obličje i civilizacijske tokove. To ozloglašeno suočavanje nas vraća na uzroke kako nam se dogodila vučićevska nepogoda, te pokušava da nam da širu sliku zbog čega smo stigli dovde.

Ipak, naprednjačku inžinjeriju krasi i jedna sofisticirana podmuklost kojoj nije problem da iz korena promeni ovo uveliko satrunulo društvo. Ta nevidljiva i duboko zakopana partijska konstrukcija na dnevnom nivou izbacuje na površinu desetine oglodanih kostiju, koje služe za skretanje pažnje sa glavnih stvari, dok sa druge strane seče i guli sve slojeve naših duša. NJihova krvožedna halapljivost više se ne izražava samo u zavisnosti prema materijalnom bogatstvu raznoraznih satrapa, već i u uspostavljanju apsolutne moći jednog čoveka i njegovih saradnika. U takvoj vrsti skoro pa metafizičke moći koja će uspevati da nam zameni i sećanja, i uspomene, i biografije, i ceo točak naše istorije. Da na kraju, dabome, poverujemo u njihovo viđenje stvarnosti.

Niko ne kaže da bi se srbijanska javnost otreznila i progledala kada bi saznala za sve moguće strave i užase koji su se činili u njeno ime – a činili su se, i to veoma – ali barem ne bi generacije odrastale nad iskrivljenim percepcijama i tonule u pećinskim virovima nacionalizma, dok im pred očima otimaju poslednju nadu za preživljavanjem. Zato, neka se ne iznenade dušebrižnici sa društvenih mreža, na red za rehabilitaciju će doći i Dimitrije LJotić, a verovatno se uveliko i traži lokacija za dizanje spomenika Slobodanu Miloševiću. Niko više u to ne sumnja.

Autor je slobodni novinar

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.