Impresionistički oproštaj od Dragoljuba Mićunovića: Priča će imati srećan kraj

Desetog marta 1991. godine, majka i otac su se ujutru popeli sa Dorćola uz Francusku ulicu da uživo ispitaju kako centar grada izgleda posle jednodnevnog rata između građana i milicije. Bila je nedelja, i pretpostavljam da su instinktivno odlučili da se malo „promuvaju“. Kada su stigli do Narodnog pozorišta, uočio ih je jedan pripadnik milicije i počeo da im besno prilazi, što je bilo zbunjujuće s obzirom na atmosferu predaha koja je na kratko zavladala.

„Šta mu je?“, pitali su se, dok je on bio fokusiran na očev komad odeće koji ga je, očito, uzdrmao do temelja. Naime, nosio je zeleni, mekani šešir nalik lovačkom, sa izvezenom slikom fazana ili tetreba koju je „drug organ“ (zamišljam ga sa čupavim brkovima) iz daljine – pa još uz tu zelenu boju i materijal koji su asocirali na šajkaču – protumačio kao kokardu.

Četnik! Tenkovi na ulicama im nisu bili dovoljno upozorenje i evo ih opet, pristižu novi da sa svojim četnikušama ruše poredak! Iz današnje društvene vizure, kada za policajca nesumnjivo možete smatrati samo debeljka koji sa blokčetom dežura ispred stanice u Majke Jevrosime, nemajući pojma kakvi se sve delovi kriminogenih struktura mogu kriti iza oklopa i maski u redovima kordona na demonstracijama, anegdota je gotovo romantična.

Značaj 9. marta 1991. godine očituje se i u činjenici da se jasno sećam da sam, jedanaest i po godina mlad, u svojoj sobi igrao igrice na kućnom računaru Komodor 64 dok je iz dnevne sobe stizao zvuk beta snimaka emitovanih na televiziji Studio B. Još jedna Prustova madlena: moj drug iz škole i kraja je tog proleća takođe dobio Komodor 64 te sam otišao da ga uputim u osnove upravljanja uređajem.

Drugarov otac je bio milicajac i definitivno je imao čupave brkove i trbuh koji je nadimao košulju sa kratkim rukavima. Sedeo je pored nas sa neizbežnim blokčetom, i kada sam petljajući po tastaturi napomenuo „pritisne se ‘space'“, zapisao je to kod sebe kao „prored“. Prizivam sobu u prizemlju u Skenderbegovoj i tog iščezlog čoveka sa brkovima koji je možda video priliku za privatnu datoteku lica od interesa.

Oprostite na patetici, ali osećam miris nameštaja iz šezdesetih koji se meša sa mirisima ulice i crkvene porte koji dolaze kroz otvoren prozor. Prozor koji je, kada danas prolazim pored njega, uvek zatvoren roletnom. Dečija banda se zvala „Crkvenjaci“ jer smo svi živeli blizu crkve Aleksandra Nevskog, i bili smo u sukobu sa izvesnim „Parkovcima“ iz Ulice Džordža Vašingtona. Eto, u takve predele koji sa njim nemaju direktnu vezu se, nimalo slučajno, može stići kada se započne od pomisli na Dragoljuba Mićunovića.

Desetog marta uveče su počeli studentski protesti kod Terazijske česme, pa onda i vanredna sednica Skupštine. Preko „Crkvenjaka“ i Komodora 64 počeli su se nanositi prvi slojevi mog političkog bića. Koliko god da sam bio svesno nezainteresovan, malobrojni televizijski kanali na starom televizoru sa dugmadima su ispunjavali životni prostor recentnim zbivanjima.

Tih dana je bilo vrlo popularno izlaganje poslanika SPS-a koji je u pola tri ujutru insistirao da završi poučnu priču o dedi koji je znao kojim putem da navede nacističkog okupatora u močvaru iz koje nikad neće izaći, i unuku koji nije znao put, ali mu je deda prepustio odgovornost da… Poslanik nije uspeo da završi svoju, kako je rekao dok su se poslaničke klupe tresle od smeha u toj sali rađajuće kvazidemokratije, „priču sa tužnim krajem“.

A onda, da li u noćno nedoba ili u nekom prikladnijem terminu, za govornicu je izašao prvi od sedam jednakih poslanika Demokratske stranke Dragoljub Mićunović i na kraju svog izlaganja izgovorio nešto što je za mene, sada mi je jasno, bila prva i najvažnija lekcija o pravima i obavezama većine. Rekao je: „Vi možete ovde izglasati da je planeta kockasta, ali to ne bi imalo nikakve veze sa parlamentarnom demokratijom“. Nisam stopostotno siguran da li je u drugom delu rečenice zapravo bilo nešto dinamičnije, ali paralela sa glasanjem za kockastost Zemlje me je fascinirala i urezala mi se u um. Stvarno, većina ne poseduje vlasništvo nad istinom i smislom!

Ukoliko bi većina u školskom dvorištu izglasala da će tog popodneva pobednik fudbalske utakmice biti onaj koji primi više golova, da li ćemo svi pristati da posle izvođenja lopte sa centra šutiramo na svoj gol? Što bi zatim vodilo svađi i tuči, jer protivnički tim nema šanse da stigne na vreme da to spreči i pobediće sa beskonačno prema nula onaj koji ima početni udarac. Ili ćemo mi koji smo preglasana manjina reći, „Ne hvala, vi testirajte sami vaš kontrafudbal, a mi ćemo do ćoška da grickamo semenke“? Možda ćemo i probati da vlasnika lopte ubedimo da krene sa nama i ostavi većinu da osim što igra po antipravilima to još čini i sa fantaziranim predmetom?

Nema u ljudskoj zajednici mnogo tako opasnih pojava kao što je poremećena ili iz pokvarenosti duha manipulativna većina. A najopasnije je kada manjina uspe da po demokratskim pravilima prigrabi institucije i u njima, podržana oružanom silom, počne da sprovodi besmisao. Pojedinac koji to posmatra sa strane isprva se oseća silovano, zlostavljano, da bi od njegove unutrašnje snage zavisilo da li će se na koncu prikloniti ludilu i, kao što kaže podnaslov filma „Doktor Strendžlav“, „naučiti da prestane da brine i zavoli Bombu“.

Ima onaj uznemirujući psihološki eksperiment iz 1950-ih u kojem se grupi od osam ljudi – gde su sedmorica glumci u scenariju eksperimenta – prvo pokaže kartica sa linijom. Zatim im se pokaže druga kartica sa tri različite linije i od njih zahteva da pokažu onu koja po dužini odgovara liniji sa prve kartice. Prilikom prva dva prikazivanja kartica svih osam učesnika eksperimenta označi očigledno podudarnu liniju. Međutim, treći put njih sedmorica izjave da je duža ili kraća linija istovetna onoj sa prve kartice i osma individua počinje da se muči.

Da li da se priklonim masi iako znam da iz ko zna kog razloga lupetaju gluposti? Da li se ja to možda varam, i oni bolje vide od mene? Na kraju krajeva, dominantna su većina i trebalo bi da su u pravu. Rezultat je pokazao da je tri četvrtine „pokusnih kunića“ barem prilikom jednog prikazivanja kartice – eksperiment je dugo trajao – donosilo odluku da zanemari istinu i postane deo većine ili zaključivalo da su ih oči i razum izneverili.

Trideset i pet godina posle martovskih događaja iz 1991, društveno stanje je dovedeno do granice abnormalnosti. Ako je pređu – a približili su se i „merkaju“ je – predstavnici izopačene manjine će u otetom parlamentu u kojem se igraju većine izglasavati da je Zemlja kockasta i nadati se da će postepeno ubediti dovoljno pripadnika razuđenog mnoštva da im poveruje ili im se pridruži iz konformističkih pobuda.

Gadni su to prizori za ovakav tekst, pa se zato vratimo na područje „boljih anđela naše prirode“. Van svih stavki iz bogatog životopisa, van kompleksne politikološke analize osnivanja Demokratske stranke i njenog potonjeg, pobedničkog i ispostaviće se destruktivnog razvoja za koji nije odgovoran, Dragoljubu Mićunoviću dugujemo zahvalnost za Misao, akademsku i prijemčivu, proučenu i konciznu. Ni on ni toliko drugih koji su decenije proveli u borbi za svetost istine neće biti materijalno prisutni da tome svedoče, ali… Priča će imati srećan kraj.

Autor je scenarista i filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.