Nepodnošljiva težina bitisanja pod nakaradnim režimom

Profesorica Senka Jankov iz Zrenjaninske gimnazije je, kao samo jedna od nas mnogih, po svom stručnom i građanskom pozivu, verovala da je pozivanje punoletnih gimnazijalaca da učestvuju u građanskom protestu PROTIV NASILJA legitiman način da ispuni svoju profesorsku obavezu i doprinese pokušaju da se generacije koje dolaze izvuku ispod darkweb-a, koji je pažljivo i sistematično ispleten iznad njihovih i naših glava i da im predoči jedan od mogućih načina oslobađanja od straha koji se u njih uvukao posle nedavnih događaja.

Direktor gimnazije, međutim, odmah je reagovao u palanačkom maniru i suspendovao profesoricu, bez jasnih navoda ko je i na koji način utvrdio kršenje zakonskih odredbi, a što joj je stavljeno na teret.

Palanački manir ogleda se u tome što je direktor nepogrešivo prepoznao aktivnost koja ugrožava dominantni „stil“.

Stil je prvi princip palanačkog duha i prvo utvrđenje gde se on brani, a karakterišu ga uniformnost i ujednačenost mišljenja i ponašanja – svako iskakanje je opasno.

Prostonarodno i kolokvijalno, najčešće instinktivno, verbalno se oblikuje u onom „ne talasaj“.

Slučaj profesorice Jankov interesantan je i indikativan u nečem mnogo važnijem, iz perspektive aktuelnih protesta i razmišljanja o njihovoj suštini, daljem toku i mogućim scenarijima njihovog odvijanja i završavanja.

Navedeni stranačko/nestranački slučaj, kao i mnogi drugi slični kojih sigurno ima širom Srbije, čine da uočimo tanku liniju koja prolazi kroz protestno „telo“ i naizgled ga deli; ako ovaj tekst uopšte može imati neki cilj, onda je to pronalaženje zajedničkog imenitelja, tačke u kojoj se možda, negde u budućnosti – i bolje pre nego kasnije – mogu sastati različite ideje, težnje i želje onih koji danas protestuju.

A radi se, zapravo, o demokratiji.

Ne postoji, verovatno, nijedan moderni teoretičar ili filozof političkih sistema koji bi ozbiljno branio tezu da današnji predstavnički sistemi republikanskog uređenja funkcionišu na principima vladavine naroda, odnosno demokratije.

Ovi sistemi se uglavnom opisuju kao smena jedne partijske oligarhije drugom, gde poredak, odnosno vladavina elita baziranih na staležu, moći i imovini, ostaje nedirnut.

U svom poznatom delu „Mržnja prema demokratiji“ francuski mislilac Žak Ransijer identifikuje paradoksalnu situaciju da se baš u „demokratskim uređenjima“ ispoljava najveća mržnja i prezir prema demokratiji – naravno, ne prema „demokratskim“ parlamentarnim izborima već prema svakom pokretu koji promoviše jednakost, a posebno prema svakom vaninstitucionalnom izražavanju potreba i zahteva za njihovim zadovoljenjem.

To je mržnja onih, kako kaže, koji su navikli da druge uče kako valja misliti. Ransijer pokušava da rehabilituje i revitalizuje izvorne i radikalne mogućnosti demokratije, njeno „anarhično načelo neumerenosti“ – ono gde slobodni građani zajednički kreiraju prostor u kome žive i uživaju, koji su učili i naučili „da sa drugima razmenjuju plodove ravnomerno raspoređene sposobnosti rasuđivanja… (što) može podstaći hrabrost, pa time i dati osnova za radovanje“.

Danas Srbijom protestno hodaju, jedni pored drugih, i oni za koje su parlamentarni izbori poslednja stanica na putu poimanja i prihvatanja demokratije, kao i oni koji nemaju nikakvu želju da vladaju kroz partijske strukture. Trenutni zajednički imenitelj je jasan – nepodnošljiva težina bitisanja pod nakaradnim režimom.

Postoje, međutim, i opšta zebnja i slutnja da za Srbiju više nema vremena, da smo u mnogim stvarima blizu samouništenja.

Zbog toga sad moramo preskakati stepenice i što pre doći do sledeće zajedničke tačke, sa koje bi se pokrenula radikalna reanimacija društva.

Veliko je pitanje koliko je brzo nestranački „blok“ sposoban da započne sa kreativnom artikulacijom svojih potreba i sa stvaranjem novih formi i prostora za njihovo zadovoljenje, u meri dovoljnoj da stranačkom bloku nametne preispitivanje njegovih matrica.

Lakše je konzumirati nego stvarati, lakše je stati pred binu i slušati tuđe govore nego improvizovati svoju pozornicu, i javno i hrabro ponuditi plodove svog rasuđivanja.

Tim je veća odgovornost pred opozicionim partijama.

Odgovornost da već sada započnu sa radom na kreiranju sledeće tačke susreta, osmišljavanjem novih institucionalnih kanala koji će nakon izborne pobede biti uvedeni i omogućiti razvijanje novih formi istinske vladavine naroda: kontrole izabranih, javnog i redovnog preispitivanja i polaganja računa, prihvatanja i afirmisanja dobrih inicijativa, podsticanja na građansku aktivnost…, a istovremeno zakonski ograničiti i na minimum svesti bilo koju vrstu profitiranja na osnovu partijske pripadnosti.

Bez tog početnog koraka, novog susreta verovatno više neće biti.

Autor je politikolog iz Zrenjanina i predsednik Upravnog odbora Građanskog preokreta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

LSV – Vojvođani pisali pokrajinskom sekretaru: Ponovo nema vojvođanske zastave na zgradi Gradske skupštine u Zrenjaninu

U Zrenjaninu obeležene tri decenije od otvaranja Pozorišnog kluba Zeleno zvono: Mesto alternative ondašnjem ‘ludilu’

Građanski preokret: Žalba protiv Grada Zrenjanina zbog Linglonga

Policija zabranila štand SSP ‘za prijavu fantomskih birača’ u Zrenjaninu