Bilo jednom u Zemunu 1Nikola Krstić Foto: privatna arhiva

Ne toliko davno, ali sasvim dovoljno da se to više ne spominje, pre 25 godina desilo se prvoklasno fašističko divljaštvo u Zemunu uobličeno kroz tadašnji izopačeni državni sistem. Naravno, u poplavi ostalih zlotvorskih ujdurmi iz tog vremena, ovo je bila samo jedna gorka kap koja nije prelila čašu, ali je u tom trenutku uzburkala površinu.

Za neupućene: u julu 1997. Srpska radikalna stranka (u daljem tekstu SRS) je već uveliko zajahala opštinski presto u Zemunu, te je u svom pomahnitalom maniru činila nešto što bi možda moglo danas da liči i naprednjački model vladavine.

Iako je rat u Hrvatskoj i Bosni formalno završen, za predsednika SRS, a danas osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja i njegova dva kuma-pobratima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića počela je jedna nova era radikalskog terora koji će ostaviti duboki trag u modernoj povijesti Srbijatrije.

Naime, long story short, zenit njihove kaubojštine jeste bilo izbacivanje hrvatske porodice Barbalić iz sopstvenog stana, te im je bilo onemogućeno da ga uopšte otkupe zbog svog „ustaškog“ porekla.

Čitav proces progona ove porodice dešavao se kako u medijima, tako i na ulicama, relativno slično onome što se i danas dešava sa političkim i nacionalnim neprijateljima. Šešelj je u emisiji pretio da neće „mali ustaša ići u srpski vrtić“, dok je Vučić ispred njihovog doma bio fotografisan sa ruljom, koja je nosila transparente „Ne damo Zemun ustašama“.

S druge strane, nije ni Ivan Barbalić ostao sam, pridružili su mu se u podršci i solidarnosti mnogi aktivisti, intelektualci i novinari iz tog vremena, ali kako se svaka zločinačka priča iz tog vremena završava pobedom Zla, tako se i ova na neki tužan način okončava oduzimanjem doma nad glavom porodici Barbalić. Oni danas traže pravdu od Evropskog suda za ljudska prava, budući da je Srbija kukavički to odbila da učini.

Međutim, ovaj događaj možda deluje kao da se nikada ne može ponoviti. Jer, jelte, Tomislav Nikolić je u penziji, Aleksandar Vučić je presvukao do sada pet puta svoje odelo, a Vojislav Šešelj je tek postao jedan televizijski pajac, kojeg, kao, niko ne shvata ozbiljno.

Ali, priča o proterivanju porodice Barbalić je trenutno življa nego ikada. Mi suštinski živimo zamisao kako bi trebalo da izgleda država krvoločne rulje na čelu sa jednim vođom. Nepodobni građani se provlače kroz propagandna ždrela pretvarajući od njih državne neprijatelje, stoga sutradan da im se nešto ne desi, kao porodici Barbalić, široj javnosti ne bi bilo uopšte žao.

Takođe, izvršiteljski satrapi, bez imalo milosti i ljudske empatije, nogom otvaraju vrata i oduzimaju krovove nad glavama porodicama, koje ne znaju da li će moći prežive sledeći dan, dok javnost takođe nemo posmatra i sleže ramenima. Možda se ne oduzima više imovina zbog svog „antisrpskog“ porekla, ali tih vlasnika više i nema, budući da je nacionalsocijalističko razdoblje iz devedesetih uspelo da kristalizuje srbijanski DNK sopstvenih građana.

Na kraju, može se reći da je izbacivanje porodice Barbalić bila pokazna vežba za buduće generacije, da postepeno proučavaju kojim koracima je potrebno ići, da bi se obračunavalo sa tobože neprijateljima u sopstvenoj državi. Četvrt veka je proletelo od tog incidenta u Zemunu, sve je ostalo isto, osim što se radikalska zaraza proširila, poput korone, na nivo cele države i pretvorila je u košmar iz kojeg, čini se, kao da niko ne može više da pobegne.

Autor je novinar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.