Božidar Andrejić

Elem, bio sam onomad u Vražogrncima i Trnavcima kod Aleksandrovca Župskog vođen "osnovima sumnje" (je l' da, baš MODERAN izraz!?) da su nekadašnji meštani sadašnjeg Vražogrnca i Trnavca kod Zaječara došli nekad davno otuda. (Selo Trnavci na Kosovu, odakle je moj davni bivši prijatelj dr Halit Trnavci neću da uvlačim u priču. Em se ne zna status Kosova, em je on meni postao bivši, ne kao Albanac, već sam se oladio prema njemu kad se devedesetih, učlanio u Mirin JUL možda i pritisnut ljuljanjem katedre albanistike na Filološkom!)

Još dok sam planirao ovaj tekst, unapred sam se sekirao da ne ispadne mnogo difuzan i račvast, ali ću sve da učinim da na kraju bude lepo drvo sa "jasnim" stablom. Iako korene treba još da prihranjujem!

Dogovor je bio da se okupimo pored putnog objekta preko reke, pa kad dođe dovoljna količina ljudi da i danas protestvujemo kao i prethodnih dana. Volja nam je bila dovoljno jaka, pa koliko juče smo po vrućim temperaturama bili na blokadi raskrsnice na brojnim punktevima. I prekjuče po jakoj oluji koja je lomila drveća. Lično sam se jako obradovao što je TV novinar, moj kolega, čim je video da stojim s mojim kumom Tihomirem, omogućio da baš on bude pušten do reči, umesto da mu ja upropastim prilog.

Teško je u to poverovati, ali, verujte piscu, Mladić je sad na spirali, ali i tokom sveg ovog piščevog zavirivanja u njihova žitija ipak osećao neku nelagodu zbog svoje prigušenosti i ućutalosti. Možda bi do kraja, uprkos tome, ostao takav da ga potonji junak nije izazvao na buđenje pojedninih sećanja. Ali, i tada se mrzovoljio da ih opričava i dreši njihove zapetljane konce. Radije ih je cedio kroz svoje misli i stavove o njima.

I, najednom, Bogdan shvata - videćemo i kako - da Dete, a i Dečak, uz sve zaborave, u sećanjima na strahove i blaženstva te daleke topline mogu da "vide" jasnije ono što su sami činili, ali ne i mnogo štošta drugo od onog što su činili oni što su ih obično okruživali. A on sâm, takođe uz sve zaborave i duže iskustvo, ono što je sâm iskusio. ...

Jednoga dana negde u vreme topljenja glečera kad je ljudima istovremeno bila potrebna drugačija odeća za hod po sunčanoj, nego po senovitoj strani ulice i kada su najezde puževa golaća tamanile debele, sočne listove čuvarkuća, a tamo negde daleko na severu blokirale aerodromske piste, dok su gliste bežale od vlage u kuće, Bogdanu se u glavi razdanilo...

Ne garantujem baš, premda je mnogo znakovlja, da su biljke i drveće često pametnije od ljudi, ali sigurno jesu od naše kvazi-države!

Prošle subote probali smo da kroz neke naoko nevažne ilustracije objasnimo kako se unutar fame o decentralizaciji svake vrste medijski i kulturološki, a najviše propagandno mnjenje, koliko ga ima, a malo ga ima, mesi u duhu centralizacije. A u poslednje vreme na širem, političkom planu u smeru autoritarne uzurpacije svega što se uzurpirati može.

Decentralizacija kao pojam, ko uopšte zna i obraća pažnju na njega, a ovde je, bojim se malo takvih, i u rečniku (tobožnjih) poznavalaca se tretira - kao političku "stvar" (joj, što ne volim ovu reč koja se godinama u jatima penje na glavu otkad su svi "zavoleli" THING!)

Ove tekstove gotovo uvek pišem ponedeljkom da bi odstojali do srede kad ih šaljem. Današnji ponedeljak je jedan od najvažnijih u mom životu, kao dan kad je svima i svemu uprkos izašao prvi broj ovog lista. Mnogo je godišnjica bilo kad smo, mi njegovi osnivači o nastanku i mukotrpnom trajanju ovih novina štošta beležili. Sećanja postaju sve klimavija i nepouzdanija i boje se - da, da, sećanja se boje više od nas sećalaca - da neće biti istinita, ako se ne potkrepe dokumentacijom.

(ne krši predizbornu smutnju)

Sa Svetlanom Broz, prijateljicom (iz) Danasa, pa potom i mojom, velikom čovekoljupkom, poslednjih meseci imao sam intenzivnu komunikaciju. Mrežnu, mejlovima... ređe i telefonski. Razmenjivali smo neke neobjavljene rukopise, konsultovali se o njima, podržavali se ili sugerisali da se štošta promeni, doda...

Pišanje je poodavno ušlo u politiku, a sad i ovde dva primera govore mnogo više o aktuelnom društveno-političkom i kulturološkom nego ličnohigijenskom kontekstu.

Dok razmišljam o ovoj temi, nameće mi se sećanje od koga je možda ona i nastala. Negde na prvoj godini fakulteta, pre će to biti proleće 1974. nego prethodna jesen ( imam sliku, evo je i za štampano izdanje, ali bez datuma na poleđini!) naš je FPN, tj. omladinska organizacija organizovala posetu jedne grupe istoimenom faksu u Sarajevu.

Duže od svake pretpostavke, Timočka krajina, tj. neki njeni delovi, nazivala se "slepim crevom" Jugoslavije/Srbije.