Božidar Andrejić

Među mojim “vodenim” rečima i pojmovima i plićak - pomenuto je to i ranije - gubi “opipljiva” svojstva. Pravi plićaci su, znam, ostali još samo na nekim plažama, na morima ili većim rekama. Ali, kad slušamo opis morske plaže u reportažama ili reklamama o onim pogodnim za “roditelje sa (malom) decom” nikad nećemo čuti da plaža ima prostran plićak. Već će se reći nešto tipa da se ona “postepeno i blago spušta u more” pa odgovara i “mališanima” (reč koja se u novopatriotskom govoru gotovo izjednačuje sa “živalj” i onim “ognjištima”).

(reči o nepostojećem - iz sentimentalnog ugla )

(reči o nepostojećem - iz sentimentalnog ugla )

Već na početku sam se zabrinuo, da li bar dve reči iz naslova nisu nepoznate onima koji tekstove čitaju na „mrežama“. Ako i čitaju one duže od pola minuta pažnje! (Inače, rečju u zagradi aludiram na ne/kulturu kiča, svestan da ovi, mnogima dragi slatkiši to nisu, ali ih samo štancovanje, masovna proizvodnja istog, pomalo čini kičastim.)

"Mrav radi, tegli i od njega nije postalo ništa. A majmun se kreveljio po drveću i od njega postao - čovek."

U "ovEm delu" istočne Srbije ima nekih reči u vezi sa zanatima i zanimanjima koje nisam čuo u drugim krajevima, niti u "školskom i gospockom" rečniku. Šnajderaj se, recimo upotrebljava/o za krojačku radnju, ali i firme sa više zaposlenih, pa i konfekcije dok ih beše. Za šank u kafani se govoraše kelneraj, ali za molerske radnje se nije moglo čuti moleraj. Ta reč se koristila za molersko delo, pa i kad se kaže da mi je moler "uradEo" moleraj.

“Zidaru je lako: kad mu je teško kuće zida. Lekaru je lakše: kad je bolestan ljude leči. Meni je najteže ljubavi moja čista - mene u jatima napuštaju reči.”

"Sve će na kraju biti dobro. Ako nije dobro, znači nije kraj", reče jednom episkop Grigorije. Na prošlonedeljnom prvencu TočakRock u Vražogrncu - hvala Danasu kao sponzoru i prvom promoteru, drugima takođe hvala, ali ih neću pominjati jer za ove redove samo je on važan - "Grišina" po(d)uka se menja i glasi: sve je bilo dobro, ali nije još kraj! Učesnici, prisutna publika, partneri i prijatelji fešte, organizatori i aktivisti iz sela su zadovoljni. Neki i oduševljeni, predlažu, sugerišu, hoće i dogodine. Nezadovoljni, ima ih, nisu sad javno ni gunđali, ali reklo bi se nisu "ni uveličali događaj" prisustvom.

"E, Božo, tolko sam u gužvi da ne stižem da dođem na posao", znao je da se šali još davno u "Borbi" moj pokojni prijatelj i višegodišnji saradnik ovog lista, Milinko Bujišić.

Elem, bio sam onomad u Vražogrncima i Trnavcima kod Aleksandrovca Župskog vođen "osnovima sumnje" (je l' da, baš MODERAN izraz!?) da su nekadašnji meštani sadašnjeg Vražogrnca i Trnavca kod Zaječara došli nekad davno otuda. (Selo Trnavci na Kosovu, odakle je moj davni bivši prijatelj dr Halit Trnavci neću da uvlačim u priču. Em se ne zna status Kosova, em je on meni postao bivši, ne kao Albanac, već sam se oladio prema njemu kad se devedesetih, učlanio u Mirin JUL možda i pritisnut ljuljanjem katedre albanistike na Filološkom!)

Još dok sam planirao ovaj tekst, unapred sam se sekirao da ne ispadne mnogo difuzan i račvast, ali ću sve da učinim da na kraju bude lepo drvo sa "jasnim" stablom. Iako korene treba još da prihranjujem!

Dogovor je bio da se okupimo pored putnog objekta preko reke, pa kad dođe dovoljna količina ljudi da i danas protestvujemo kao i prethodnih dana. Volja nam je bila dovoljno jaka, pa koliko juče smo po vrućim temperaturama bili na blokadi raskrsnice na brojnim punktevima. I prekjuče po jakoj oluji koja je lomila drveća. Lično sam se jako obradovao što je TV novinar, moj kolega, čim je video da stojim s mojim kumom Tihomirem, omogućio da baš on bude pušten do reči, umesto da mu ja upropastim prilog.

Teško je u to poverovati, ali, verujte piscu, Mladić je sad na spirali, ali i tokom sveg ovog piščevog zavirivanja u njihova žitija ipak osećao neku nelagodu zbog svoje prigušenosti i ućutalosti. Možda bi do kraja, uprkos tome, ostao takav da ga potonji junak nije izazvao na buđenje pojedninih sećanja. Ali, i tada se mrzovoljio da ih opričava i dreši njihove zapetljane konce. Radije ih je cedio kroz svoje misli i stavove o njima.

I, najednom, Bogdan shvata - videćemo i kako - da Dete, a i Dečak, uz sve zaborave, u sećanjima na strahove i blaženstva te daleke topline mogu da "vide" jasnije ono što su sami činili, ali ne i mnogo štošta drugo od onog što su činili oni što su ih obično okruživali. A on sâm, takođe uz sve zaborave i duže iskustvo, ono što je sâm iskusio. ...

Jednoga dana negde u vreme topljenja glečera kad je ljudima istovremeno bila potrebna drugačija odeća za hod po sunčanoj, nego po senovitoj strani ulice i kada su najezde puževa golaća tamanile debele, sočne listove čuvarkuća, a tamo negde daleko na severu blokirale aerodromske piste, dok su gliste bežale od vlage u kuće, Bogdanu se u glavi razdanilo...