Bratislav Braca Marković

Ćale je pokušao nesrećnih devedesetih da dopuni kućni budžet tako što je otvorio prodavnicu mešovite robe. U svojim ne tako čestim odlascima u Sokobanju voleo sam da “visim” u prodavnici, jer je ona u malom mestu predstavlja svojevrsni kulturološki fenomen i sliku onoga što Srbija zaista jeste. Sveska za “veresiju” bila je verovatno najvažniji dokumet u ovim objektima. Teško je to sad objasniti mladim ljudima iz velikih gradova, jer iz bilo kog megamarketa danas je nemoguće bilo šta izneti dok teta na kasi ne skenira prozvod sa onim svojim sokoćalom.

Ima jedna priča, ispričala je rođena Beograđanka, rođena možda u prvim godinama XX veka. Živela je u Gospodar Jevremovoj ili Jovanovoj, u lepoj zgradi sa starim liftom i mermernim ulazom. Odmah nakon oslobođenja Beograda, u stan iznad nje se doselio istaknuti prvoborac neke udarne divizije.

Da me ubiješ, nema šanse da se setim koje je to godine bilo, ali je svakako bila druga polovina osamdesetih, prošlog veka, negde pri kraju moje srednje, pred odlazak u vojsku. Datum je poznat 4. maj. Vrelo, seoce na izvoru Moravice, na desetak kilometara od centra Sokobanje i manje od kilometar od rudnika Soko. Tog sunčanog prolećnog dana u 15.05 začule su se sirene. Sirene koje su podsećale da je u taj dan i čas, skoro deset godina ranije preminuo Broz u cvetu starosti.

Marko je bio sasvim običan mladić. Rano je stekao radne navike. Želeo je da završi fakultet, zaposli se, formira svoju porodicu. Politika ga nije preterano zanimala. Nesrećne devedesete zatekle su ga na trećoj godini ekonomskog fakulteta. Studirao je iz hobija, osnovno zanimanje je bilo kako preživeti. Nekako je uspeo. Ali, od svih obaveza nije ostalo puno prostora za politička interesovanja, još manje za angažovanja. Ipak, brzo je u Miloševićevom pogledu prepoznao čudan sjaj u očima, koji mu nije bio ni malo simpatičan. Šešelja i ekipe oko njega se gadio. Jedno vreme simpatisao je Vuka Draškovića, dobro se nagutao suzavca istorijskog 9. marta. Posle je više naginjao Demokratskoj stranci, uveren da Đinđićeva energičnost i Koštuničina smirenost mogu doneti bolje dane Srbiji.

Nije mu bilo ni 15 kad su ga partizani pronašli u šumi. Ustaše su 42-ge ušle u selo, zatvorili ih sve u crkvu i zapalili. Stradala mu je cela porodica, njega je spasila majčina intuicija, rekla je, beži sinko u šumu. Gledao je sa brda crni dim, čuo vapaje. U toj šumi su ga i našli partizani. Ispričao im je šta se desilo. Od tog dana verovao je samo u Tita i partiju.

On je verovatno najbolji među nama, mada je teško nekog proglasiti za najboljeg. Ima Srbija čak i u ovim ružnim vremenima puno tihih, anonimnih heroja, mnogo “običnih” ljudi, koji rade na svojim radnim mestima, neki spašavaju ljudske živote, neki nesebično žrtvuju sebe da bi ova zemlja imala struju, vodu, hranu…

Mnogo je ovakvih priča kod nas. Biće da smo takav narod. Milan je bio razmaženi jedinac. Mnogo su se njegovi mučili da ga dobiju. Bog ili priroda, eto, dali su im samo jedno dete. U takvim situacijama roditelji često zaborave da su dobili dete a ne kućnog ljubimca. A dete valja vaspitavati, jer i ono jednog dana treba da postane čovek.

U toku skupštinske rasprave predsednica parlamenta Ana Brnabić rekla je da porodice nastradalih u padu nadstrešnice imaju tapiju na bol. Potpuno je nebitno što se Ana Brnabić i ja po hiljadu i neki put ne slažemo. Jer o bolu su do sada raspravljali mnogi veliki umovi koji su hodali pod nebeskim svodom od nastanka sveta do danas. Napisane su mnoge knjige i nije baš izveden neki epohalan zaključak, osim da na bol niko nema tapiju, niti se od njega bilo ko može sačuvati.

Volim da igram kvizove na telefonu. Čim se pojavi, odigram. Valja čuvati moždane vijuge i sticati nova znanja. Nisam loš, obično me oraspoloži rezultat. Ali, pre neki dan, jedno pitanje u kvizu, skroz me bacilo u bedak. Pitanje je glasilo: ko je u 21. veku u Srbiji bio najduže na mestu premijera?

Kad sam bio klinac, u familiji se pričalo da neka moja rođaka, kad ostane sama u tuđoj kući, voli da pretura po ormanima, regalima, komodama, šta joj se već nađe pri ruci. Da bi mlađi razumeli, šta će neka osoba sama u tuđoj kući, ranije su se ljudi ispomagali. Komšinica recimo trkne do doktora za lekove, obično one za pritisak, te zamoli svoju komšinicu ili drugaricu da joj pripazi na decu ili unuke, ili da ulije vodu u pasulj, koji se krčkao na belom šporetu "Sloboda" Čačak. Nije ta moja rođaka bila kleptoman, ništa ona tuđe nije uzela. Kažu, samo je volela da viri. A realno, šta je moglo da se ukrade sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka iz spavaće sobe porodice iz nekog sela u Srbiji. Heklani milje za crno-beli TV sa stabilizatorom, koji hvata samo prvi program. Očigledno, bila je to neopisiva potreba za informacijama o tuđim životima. A tada nije bilo interneta, društvenih mreža i androida, tako da je ovo bila jedina mogućnost.

Mogao je da uradi sa loptom nezamislive stvari. Pravi čarobnjak.Divio sam mu se, još dok je igrao u svom, malom  klubu, mada pridev mali, možda nije dobar. Baš u vreme kad je tragični junak ove priče stasavao, njegov klub dobio je nadimak po možda najvećem klubu na svetu, jer je beležio ogromne uspehe. Uspehe o kojima danas u Srbiji bilo koji klub može samo da sanja. Zaigrao je za prvi tim. I odmah se videlo da je vredni i skromni dečko čudo, te da mu je ako ne pođe ništa po zlu, nebo granica. A moglo je da pođe po zlu, srećom nije. Nisu ga pustili u najveći klub. Ispali su iz elitnog takmičenja, igrali jednu godinu u drugoj ligi istok, koja je bila jača od najbolje koju danas imamo.

Doselio se u našu zgradu kao "dečko" od komšinice. Priča malo liči na film "Tajvanska kanasta". Ali samo malo. Zato što je Saša Belopoljanski bio simpatični gubitnik. On je samo verovao da neko u njemu vidi arhitektu, što je stvarno i bio. Ovaj moj komšija nije bio ništa i niko u njemu nije video ništa, osim komšinice, ali i to je kratko trajalo. Za razliku od Belopoljanskog, nikom nije bio simpatičan. Bio je od onih tipova kojima se izgleda pokvario sef, pa svo zlato moraju da nose sa sobom.

Kad sa samo deset godina moraš da napustiš krug dvojke u kome si rođen i nađeš se u Kostolcu, rudarskoj varošici na Dunavu, nikako zbog toga ne možeš da budeš srećan. Drugačiji ljudi i mentalitet. Pitao sam se šta je sad ovo? Odgovor je jasan, to je realnost. Srbija nije krug dvojke i ma koliko ovaj krug meni bio drag i imao svoje prednosti, život se u Srbiji uvek odvijao uglavnom van tog kruga, mada neki uporno odbijaju to da shvate. Život mi je dao priliku da to vrlo rano razumem i koliko god mi tada zbog promene sredine bilo teško, upravo je odlazak u Kostolac bio sudbonosan za moje sazrevanje.

Rečenicu koju ću sada napisati nemojte molim vas preneti Čak Norisu, on naravno ostaje legenda. Ipak, najjaći čovek koga sam upoznao, te još kao klinac bio svedok njegovih poduhvata, bio je deda Mile Živanić, rođen u centru sela Vrelo, na oko 12 km od Sokobanje. Sela u kome je autor ovog teksta provodio bezbrižne letnje raspuste. Kuća mu je bila preko puta crkve svetog Ilije u kojoj su me sa samo dve godine polutajno krstili baba i deda.

Prošlog vikenda dobili smo novu srpsku reč. Patentirali su je naprednjaci. Kolonosk(l)opija.