Bratislav Braca Marković

On je verovatno najbolji među nama, mada je teško nekog proglasiti za najboljeg. Ima Srbija čak i u ovim ružnim vremenima puno tihih, anonimnih heroja, mnogo “običnih” ljudi, koji rade na svojim radnim mestima, neki spašavaju ljudske živote, neki nesebično žrtvuju sebe da bi ova zemlja imala struju, vodu, hranu…

Mnogo je ovakvih priča kod nas. Biće da smo takav narod. Milan je bio razmaženi jedinac. Mnogo su se njegovi mučili da ga dobiju. Bog ili priroda, eto, dali su im samo jedno dete. U takvim situacijama roditelji često zaborave da su dobili dete a ne kućnog ljubimca. A dete valja vaspitavati, jer i ono jednog dana treba da postane čovek.

U toku skupštinske rasprave predsednica parlamenta Ana Brnabić rekla je da porodice nastradalih u padu nadstrešnice imaju tapiju na bol. Potpuno je nebitno što se Ana Brnabić i ja po hiljadu i neki put ne slažemo. Jer o bolu su do sada raspravljali mnogi veliki umovi koji su hodali pod nebeskim svodom od nastanka sveta do danas. Napisane su mnoge knjige i nije baš izveden neki epohalan zaključak, osim da na bol niko nema tapiju, niti se od njega bilo ko može sačuvati.

Volim da igram kvizove na telefonu. Čim se pojavi, odigram. Valja čuvati moždane vijuge i sticati nova znanja. Nisam loš, obično me oraspoloži rezultat. Ali, pre neki dan, jedno pitanje u kvizu, skroz me bacilo u bedak. Pitanje je glasilo: ko je u 21. veku u Srbiji bio najduže na mestu premijera?

Kad sam bio klinac, u familiji se pričalo da neka moja rođaka, kad ostane sama u tuđoj kući, voli da pretura po ormanima, regalima, komodama, šta joj se već nađe pri ruci. Da bi mlađi razumeli, šta će neka osoba sama u tuđoj kući, ranije su se ljudi ispomagali. Komšinica recimo trkne do doktora za lekove, obično one za pritisak, te zamoli svoju komšinicu ili drugaricu da joj pripazi na decu ili unuke, ili da ulije vodu u pasulj, koji se krčkao na belom šporetu "Sloboda" Čačak. Nije ta moja rođaka bila kleptoman, ništa ona tuđe nije uzela. Kažu, samo je volela da viri. A realno, šta je moglo da se ukrade sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka iz spavaće sobe porodice iz nekog sela u Srbiji. Heklani milje za crno-beli TV sa stabilizatorom, koji hvata samo prvi program. Očigledno, bila je to neopisiva potreba za informacijama o tuđim životima. A tada nije bilo interneta, društvenih mreža i androida, tako da je ovo bila jedina mogućnost.

Mogao je da uradi sa loptom nezamislive stvari. Pravi čarobnjak.Divio sam mu se, još dok je igrao u svom, malom  klubu, mada pridev mali, možda nije dobar. Baš u vreme kad je tragični junak ove priče stasavao, njegov klub dobio je nadimak po možda najvećem klubu na svetu, jer je beležio ogromne uspehe. Uspehe o kojima danas u Srbiji bilo koji klub može samo da sanja. Zaigrao je za prvi tim. I odmah se videlo da je vredni i skromni dečko čudo, te da mu je ako ne pođe ništa po zlu, nebo granica. A moglo je da pođe po zlu, srećom nije. Nisu ga pustili u najveći klub. Ispali su iz elitnog takmičenja, igrali jednu godinu u drugoj ligi istok, koja je bila jača od najbolje koju danas imamo.

Doselio se u našu zgradu kao "dečko" od komšinice. Priča malo liči na film "Tajvanska kanasta". Ali samo malo. Zato što je Saša Belopoljanski bio simpatični gubitnik. On je samo verovao da neko u njemu vidi arhitektu, što je stvarno i bio. Ovaj moj komšija nije bio ništa i niko u njemu nije video ništa, osim komšinice, ali i to je kratko trajalo. Za razliku od Belopoljanskog, nikom nije bio simpatičan. Bio je od onih tipova kojima se izgleda pokvario sef, pa svo zlato moraju da nose sa sobom.

Kad sa samo deset godina moraš da napustiš krug dvojke u kome si rođen i nađeš se u Kostolcu, rudarskoj varošici na Dunavu, nikako zbog toga ne možeš da budeš srećan. Drugačiji ljudi i mentalitet. Pitao sam se šta je sad ovo? Odgovor je jasan, to je realnost. Srbija nije krug dvojke i ma koliko ovaj krug meni bio drag i imao svoje prednosti, život se u Srbiji uvek odvijao uglavnom van tog kruga, mada neki uporno odbijaju to da shvate. Život mi je dao priliku da to vrlo rano razumem i koliko god mi tada zbog promene sredine bilo teško, upravo je odlazak u Kostolac bio sudbonosan za moje sazrevanje.

Rečenicu koju ću sada napisati nemojte molim vas preneti Čak Norisu, on naravno ostaje legenda. Ipak, najjaći čovek koga sam upoznao, te još kao klinac bio svedok njegovih poduhvata, bio je deda Mile Živanić, rođen u centru sela Vrelo, na oko 12 km od Sokobanje. Sela u kome je autor ovog teksta provodio bezbrižne letnje raspuste. Kuća mu je bila preko puta crkve svetog Ilije u kojoj su me sa samo dve godine polutajno krstili baba i deda.

Prošlog vikenda dobili smo novu srpsku reč. Patentirali su je naprednjaci. Kolonosk(l)opija.

U ranu jesen '87, samo nekoliko meseci nakon sticanja punoletstva, obreo sam se u Novom Mestu u Sloveniji na odsluženju vojnog roka. Vrlo brzo sam razumeo dve stvari. Prva je da je koncepcija "svi smo mi armija" najveća moguća glupost, a verujem da je stepen moje smotanosti pomogao i mojim sredovečnim oficirima da, nakon više decenija službe u JNA, to shvate. Čovek u životu nije rođen da zna sve, zapravo, svako od nas sposoban je za nekoliko profesija. A ja svakako nisam rođen da budem vojnik. Druga stvar koju sam razumeo šetajući se kao "gušter" prilikom retkih izlazaka u grad, bila je da vojni rok služim ne u drugoj zemlji, već na drugoj planeti. Ne mislim ništa loše - naprotiv. Vekovni uticaj Austro-Ugarske jasno se mogao videti u ovom lepom, ali od Beograda sasvim drugačijem mestu. Red, rad i disciplina, radnim danom retko si koga mogao videti u kafiću. I izrazito lepe devojke, ali to nažalost nije tema ovog teksta.

A do pre nedelju dana mislio sam da bar većinu stvari u Srbiji kapiram. Imao si naše i njihove, ili njegove. A onda se u Veterniku, koji bi sasvim slobodno mogao da promeni ime u Vesternik, jer cela Srbija liči na Divlji Zapad, dogodio ozbiljan obračun. Ćaci protiv Ćacija. Nezvanične informacije govore da su se ovi ljudi koji vole predsednika i aktuelni režim do poslednjeg dinara ili evra, sukobili oko dnevnica za dolazak na spontano organizovani plaćeni skup, pod nazivom "blokade blokadinih blokada".

Odavno sam se oslobodio iluzije da svojim kolumnama mogu da promenim stav bilo koga. Jer u Srbiji prilike su takve da oni koji se sa onim što napišem slažu, to razumeju i bez mog teksta. Ovi drugi pak, niti žele, niti hoće da razmisle o bilo čemu što napišem. Zemlja smo dakle, koja je duboko podeljena. Toliko podeljena da se postavlja jasno pitanje, ima li u našem društvu demokratskog kapaciteta za izbore? Da bi se izbori održali, potreban je bar minimum demokratske atmosfere, koji, bojim se, Srbija u ovom trenutku ne poseduje. Jer, jasno je da izbori kakve je do sada organizovao Vučić, ne bi smanjili tenzije u društvu. A za izbore, onakve kako ih vidi ustav, zakon i pristojan deo planete, ne znam da li imamo snage.

Studenti i građani imaju pravo na mirno okupljanje, ali iza toga stoji namera da se uruši sistem jedinstven u svetu, koji je ovde baš dobro počeo da funkcioniše. Srbija zapravo ima ozbiljnu šansu da postane turistička atrakcija jer je zemlja koja gradi građevine koje ne služe nikome. I to je šansa da budemo proglašeni za svetsko čudo.

Naprednjaci su dakle, kako istorijski izvori govore, nastali od radikala, a radikali su na ovim prostorima u prošlosti izgubili sve bitke. Ali, ti njihovi porazi nisu bili obični, bili su to slavni porazi pretrpljeni od brojno nadmoćnijeg neprijatelja. Jasno je dakle da naprednjaci od svojih predaka radikala vuku genetsku predispoziciju ka slavnim bitkama u kojima vole da budu poraženi, ne znam da l' sam vam to napomenuo od brojno nadmoćnijeg, po mogućstvu što surovijeg neprijatelja, jer što je neprijatelj suroviji, porazi su veći a samim tim i slavniji.