Nemanja Rujević

Ti, čitaoče i čitateljko, ovu kolumnu sigurno čitaš na šetalištu Beograda na vodi, dok govna promiču rekom. Možda te je kolumna zatekla u najvećem šoping-molu na Balkanu, možda u laganom džogingu promenadom.

Za ljubitelje jeftine simbolike, Miroslav Aleksić je ustanike iz Narodne stranke okupio na Oplencu. Doduše, ne na šumskom proplanku, nego u hotelu. Koliko je poznato, nije bilo sablji i barjaka, ali jeste kamera i mikrofona.

Dušica Sremčević je na Tviteru napisala da joj bivši muž preti ubistvom. Ima navodno i audio-snimak gde nasilnik kaže da mu nije problem da pobije i dvadeset ljudi i odrobija četrdeset godina. Pretnje joj šalje preko desetogodišnjeg sina, kojeg još viđa.

Postoji malena verovatnoća da ćete na snimku na internetu videti ovog kolumnistu kako zverski psuje kroz prozor automobila. Zato ovde spajam lepo i korisno – opravdaću se za svaki slučaj, a onda izvesti kolumnističku vinjetu do opšteg zaključka.

Neke istine se ne govore jer su istinite, nego jer idu u prilog sopstvenim lažima. Druge istine se prećute, i tako se dobije poluistina. Kad se spretno plasira, to se zove spin. Ili politika.

"Naučio sam da hrabrost nije odsustvo straha, nego trijumf nad njim."

Odseo sam pre petnaestak godina u pariskom hotelu plesnivih somotskih zavesa i bušne posteljine. Nije bilo para za više. Smeštaj je bio tik izvan prstenastog autoputa Boulevard périphérique koji odvaja „pravi“ Grad svetlosti od predgrađa sa rupama od hotela.

Protesti protiv nasilja idu ka letnjem odumiranju. I dalje je tu dovoljno ljudi za impresivne fotografije sa dna ulice Kneza Miloša, nepregledno more glava koje razmišljaju, šetaju i veruju u bolju Srbiju.

Prošle srede u 16:36 po centralnoevropskom vremenu je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen bila „duboko rastužena“ (deeply saddened). Čulo se da je nadomak Grčke potonuo brodić sa stotinama izbeglica, koji je prethodno presrela grčka obalska straža.

U neprestanoj utakmici "Srbi protiv svih" ovih dana ne stojimo rđavo. Jedan se od nas opružio po crvenoj šljaci Pariza i nije krio da je stigao u svoje snove.

Da nam je dinar za svaki put kad smo čuli da je Srbija „podeljena“ zemlja! Za Vučića i protiv Vučića, na partizane i četnike, evropejce i rusofile, partizanovce i zvezdaše, rokere i folkere.

Skup pod parolom „Srbija nade“ bio je – to jest, trebalo je da bude – više od kaprica jednog vođe, večno nesrećnog jer nije univerzalno voljen. Trebalo je da bude upečatljiva reklama sa jednom porukom: nas je ipak više.

Mučeni istoričar budućnosti jednom će, možda, prekopavati ovo razdoblje u Srbiji i češkati se po glavi. Dok su njegove starije kolege znale da bace čitave živote tražeći po arhivima, tavanima i bunkerima kakav istorijski zapis, budući istoričar će pretragom interneta naići na inflaciju „istorijskog“ samo u eri Aleksandra Vučića.

Počelo je davno, pre devet godina, dok je današnji usud Srbije još bio „prvi potpredsednik Vlade“, te su novinari, suočeni sa inflacijom nezgrapne sintagme, smislili akronim PPV. PPV je jahao na „borbi protiv korupcije“, beli listići su bili zadovoljni sobom, i još nismo mogli znati kuda to ide.

Prošle srede u 8:42 ujutru je trinaestogodišnji dečak izvadio šaržer iz vrele duge devetke i pozvao policiju. Kažu da je mirno čekao u školskom dvorištu da ga privedu jer je maločas pobio osmoro drugova i čuvara. Kad se vest prolomila, i dok još nije krenula stranputicama žute štampe, ljudi u Beogradu su se utišali. Prolaznicima […]