Snežana Čongradin

Nisam ljubiteljka opozicije. Ne mislim da se dobro snalaze u aktuelnoj krizi, da pravovremeno donose zaključke, sprovode odluke, da su u stanju da doprinesu značajno pobuni protiv ratno-profiterskog i koruptivnog režima Aleksandra Vučića.

Nema ih ni sto, nema ih ni 50, možda ih sve ukupno ima 80…

Trenutno, troje ljudi je na ivici života i smrti. Nadstrešnica se klima nad njihovim glavama.

Sutra je 1. novembar. Tragičan ali i veliki dan za Srbiju. Prema tome koliko je ljudi u stanju i prilici da izrazi svoj stav protiv korupcije i režima koji ubija ljude da bi za svoju elitu pribavio materijalnu i novčanu korist.

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije je gotov.

Većina političkih zatvorenika u Srbiji je oslobođena u danu kada je predsednica Evropske unije, Ursula fon der Lajen, došla u Beograd i srela se sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem.

Iluzije o tome da je Kosovo i dalje sastavni deo Srbije, odnosno da su tamošnji građani – građani Srbije, predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, onaj, tokom čije vladavine se institucionalno zaokružuje nezavisnost nekadašnje južne srpske pokrajine, koristi kao svoj osnovni algoritam za održavanje na vlasti.

Svi vi dobronamerni ljudi, koji govorite o tome da je studentska pobuna pobeđena, da ju je pobedio režim, da je splasnula i da su sve šanse propuštene za promenu režima Aleksandra Vučića, ne gubite snagu, jer sada je vreme da je dodate, da verujete, da sami osmislite način za pobunu, ako ne u praksi, bar da je izmaštate… I to je dobro za duh, dobro za buduće uključenje u otpor. Ukoliko ga istinski želite.

Tema je i dalje ista. Samo da rata ne bude. Ali, biće ga, jer je na takav način jedino moguće da se režim Aleksandra Vučić skine se sa vlasti.

Jedno naše dete, Bogdan, odbija da unosi hranu već devet dana zato što ga je režim utamničio zbog izražavanja političkog stava i besa usmerenog protiv korupcionaškog režima zbog čijeg nehata i alavosti je poginulo 16 ljudi, prošlog novembra, na Železničkoj stanici u Novom Sadu.

Bilo je to davne 1990. godine, kada je Slobodan Milošević zajedno sa Vojislavom Šešeljem krenuo u ratne zločine, u slanje sopstvenih građana u smrt. U teško siromaštvo onih koji su ostali kod kuće, da uzalud čekaju ove što su poslati u smrt ili u izvršenje ratnih zločina, pažljivo planiranih od strane državnog aparata. Da bi pripadnici tog aparata zaradili i na ratu profitirali.

Da li i vas brinu slutnje sulude?

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, u javnom je životu unazad skoro 35 godina. Kao vrlo mlad, na početku rata u staroj Jugoslaviji, isticao se i postao prepoznatljiv prema ratnom huškanju, trulom i brutalnom nacionalizmu i širenju mržnje prema svima i svemu, osim prema novcu i moći koji su dolazili od ratnog profiterstva.

Aleksandar Vučić je predsednik svih građana, koji mora da se sklupča kao jež ispred svog radnog mesta.

Ne znam koliku snagu u praksi, za neke buduće generacije presuda, ima kad neko na sudu, ko je optužen za napad nožem na nekoga i ko je priznao krivicu, izjavi da je to učinio jer je bio pod dejstvom medijske propagande režima Aleksandra Vučića, pre svega, oličenom u medijskom proizvodu pod nazivom – Informer.