Aleksej Kišjuhas

U Rektoratu u Novom Sadu nedavno se odvijala borba za moć, prevlast, autonomiju ili pak dušu Univerziteta. Rektora nije smenilo, uprkos odlukama svih fakulteta da mu vide leđa, ali je zato u akademskom napredovanju zaustavljena ugledna profesorka i komunikološkinja dr Jelena Kleut. Ugrožena je njena akademska karijera, pa i sama egzistencija. Naime, jedna od nas bi ubrzo mogla dobiti otkaz. Mahom „uzdržano“ odbijanje članova Senata da Kleut izaberu u zvanje redovne profesorke može se tumačiti jedino kao politički revanšizam, disciplinovanje hrabrih, te istraga neposlušnih. Jer, Kleut je i među najglasnijim članovima akademske zajednice kada je reč o podršci studentskim zahtevima, protestima i blokadama. Na delu je osveta podobnih rektora i dekana protiv profesora koji su stali glasno protiv autoritarne vlasti i podržali borbu studenata protiv korupcije, kako ispravno ističe Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Jelena Kleut je zato i simbol i poruka, a ne samo osoba od krvi, mesa i doktorata.

Ne, nije pop-rok bend iz Sarajeva, već hip-hoper Zohran Kvame Mamdani iz NJujorka. Zacrvenela se Velika Jabuka, taj glavni grad Planete. Tridesetčetvorogodišnji demokratski socijalista i još musliman Mamdani "nije trebao" da pobedi milijardere iz Njujorka na izborima za gradonačelnika, kad ono - međutim. Kao da je na izborima za gradonačelnika Beograda pobedio gej komunista romskog porekla. Kako je to moguće? Dežurni kolumnarijat je požurio da Zohranovu pobedu objasni pojednostavljenim analizama: moć društvenih mreža, viralni klipovi, energija mladih glasača, ili njegov etnički i verski identitet kao simbol multikulturnog Njujorka.

Draga čitateljko, osećaš li se bezbedno? Sigurno? U svom svetu i životu? I zašto ne? Naime, čuveni sociolog Entoni Gidens skovao je zanimljiv koncept, „ontološka sigurnost“, i koji je u mnogome ključan za funkcionisanje modernog društva. Ontološka sigurnost ili bezbednost („ontological security“) odnosi se na naš osećaj sigurnosti u svetu, a znači i osećaj osnovnog poverenja prema drugim ljudima. Sticanje ovog poverenja postaje neophodno da bi osoba održala osećaj psihičkog blagostanja i da bi izbegla egzistencijalnu anksioznost. Pojednostavljeno rečeno, ontološka sigurnost predstavlja sigurnost bića, osećaj uverenja i poverenja u to da je svet onakav kakav izgleda i zato je poverenje neka vrsta emocionalne „vakcinacije“ protivu egzistencijalnih anksioznosti, zebnji, zloslutnosti, teskoba i jeza. I deo je zaštite od budućih pretnji i opasnosti koje omogućavaju individui da održi nadu i hrabrost pred raznim izazovima.

Studentski pokret koji je zapljusnuo Srbiju je svojevrsni – pokret obnove. Ne kao SPO Vuka Draškovića, već kao jedan antropološki fenomen. Naime, još 1954. godine, kanadski antropolog Entoni Volis (koji se bavio kulturama američkih starosedelaca ili „Indijanaca“) ponudio je sledeću definiciju „pokreta obnove“ ili „revitalizacije“: „Pokret obnove definiše se kao nameran, organizovan i svestan napor članova jednog društva da izgrade zadovoljavajuću kulturu. Obnova je, dakle, sa kulturnog stanovišta, poseban oblik promene kulture: osobe uključene u proces revitalizacije moraju doživljavati svoju kulturu, ili neke njene glavne aspekte, kao sistem; moraju osećati da je taj kulturni sistem nezadovoljavajući; i moraju inovirati ne samo pojedinačne elemente, već i potpuno novi kulturni sistem, koji stvara nove odnose, a u nekim slučajevima i nove karakteristike.“ („American Anthropologist“ 58, 2, str. 265). Zvuči poznato?

Dočekasmo i to - gnusnu, odurnu, neosetljivu i odvratnu teoriju zavere o padu nadstrešnice u Novom Sadu. Umesto zvanične istrage i zdravorazumske verzije, potura se sledeća zlomisao i ruska dezinformacija: u pitanju je bila planirana diverzija i/ili teroristički napad sa zlokobnom namerom rušenja vlasti u famozno obojenoj revoluciji. Nešto poput zavere o 9/11 kao zavere države - samo u ogledalu.

Kada država iznebuha i dramatično podigne cenu onoga što je bila jedina i već kilava sloboda, te kopča sa svetom, dogodi se - studentska revolucija. Zvuči poznato? Upravo se to letos dešavalo na Kubi, kao svojevrsna Revolucija 2.0. I sad, sve one majice i posteri po studentskim sobama sa natpisom "Hasta la victoria siempre", Če Gevara bi bio ponosan - ili pak ne bi? O čemu se radi?

Padom nadstrešnice u Novom Sadu dogodio se i - slom poverenja. Bio je to slom poverenja u svakodnevnu sigurnost i ličnu bezbednost, a zatim i golemi slom poverenja u institucije, partiju i/ili vlast. Kao što se moglo primetiti (ako smo uključili vesti u prethodnih godinu dana), u pitanju nije ništa naivno, naprotiv. Posebno ako je to poverenje u srpskom društvu već bilo krhko, napuklo, rđavo i porozno poput onih zarđalih zatega, đavo ih odneo.

Ljudi više ne ćute. Duh je izašao iz boce. Kap je prelila čašu. Građani su se oslobodili straha. I strah je promenio stranu. Da li smo čuli ove fraze u poslednjih godinu dana? Sa nasumičnim komšijom, taksistom ili kasirkom danas je moguće bogoraditi protiv režima bez ikakvog straha da su oni režimlije ili "ćaci", zar ne? Kako je to moguće? I zašto su svi uvereni da je Vučić "gotov" i da preostaje jedino da se to nekako reši?

Sve nacije imaju svoje mitove. Posebno mitove o samima sebi - svom postanku, opstanku i, uopšte, narodnom karakteru. Međutim, nije svejedno šta je tačno sadržaj tog mita: diznifikovani Mač u kamenu Kralja Artura - ili pak Knez Lazar, kosovski zavet i "nebeska Srbija". Nakon sloma ideologije jugoslovenskog socijalizma, bilo je potrebno popuniti jedan prazan mitski prostor i sociopolitički vakuum. Od kraja osamdesetih i početka devedesetih, javlja se potreba da se lik nacije kao imaginarne zajednice što pre rekonstruiše i učvrsti na novim osnovama. Mit o naciji je ponudio nove odgovore na pitanje - Šta smo mi? Ko smo mi? Kuda (želimo da) idemo? A istorija nam je svedok, odosmo u ratove pod takvim pogonskim gorivom.

Jedna od najuticajnijih priča modernog doba je priča o stalnom napretku ili napredovanju. Od prosvetiteljstva, preko industrijske revolucije, pa do digitalnog doba, vjeruju beše da se istorija neprestano kreće unapred. I da je svaka nova tehnološka, naučna ili politička tekovina korak ka boljem i slobodnijem svetu.

„Kako treba suditi o revolucionarima?“, misleći na Francusku revoluciju, pitao se jedan od vođa francuskog i evropskog socijalizma Žan Žores (1859-1914). Briljantan govornik i osnivač ujedinjene Francuske socijalističke partije, Žores je nazivan i „savešću Evrope“.

Filozofski fakultet u Novom Sadu jeste moja druga kuća. U njoj sam proveo više od polovine života – od svoje 19. do 42. godine ili do danas. Na ovom fakultetu sam 2002. godine upisao Sociologiju, tamo sam diplomirao (2007), masterirao (2009) i doktorirao (2015). Na mom Filozofskom sam prvo postao asistent (2008), pa docent (2015), te vanredni profesor (2020).

Šta je nama Francuska revolucija dala? "Prerano je da kažemo", ovako je na to pitanje 1972. godine odgovorio kineski premijer Džou Enlaj. Da li to Kinezi drugačije računaju vreme, horoskope i kalendare? Da li je zaista prerano? Pa, biće da nije. Pre 236 godina, građani Pariza su ustali, sažvakali baget do pola, i uzeli istoriju u svoje ruke.

Pečena Aljaska ("baked Alaska") je čuveni američki dezert koji je smišljen 1876. godine u jednom restoranu u Njujorku ("Delmonico's"), a povodom američke kupovine Aljaske od Ruskog carstva (1867). U pitanju je kombinacija sladoleda (iznutra) i torte ili puslica (spolja) koje se zatim zapale, odnosno flambiraju.

Bauk revolucije kruži Srbijom. Muku mučimo sa korupcijom, neslobodom i ličnom vlašću, te nepravdom, represijom i golom silom. Ustali su čak i poslovično miroljubivi stanovnici Bačkog Petrovca, dok je u nekada "antibirokratskoj" Bačkoj Palanci i Titovom Vrbasu sada na delu - probirokratska revolucija. Najmilitantnije je u Novom Sadu, gradu u kojem su zapaljene prostorije SNS-a, i gradu u kojem je sve počelo. Rečima Antonija Gramšija: "Stari svet umire, a novi se još nije rodio. Zato je ovo doba čudovišta". Ipak, kada neko spomene revoluciju, odgovor je neretko: "Zlo i naopako! Nemoj to, molim te, davaj prvo da rešimo cenu trešanja na pijaci".