Duško Bogdanović

Partijske kazne, ostavke pod prinudom, odlasci, otkazi... kadrovski su nas osakatili. Profesionalno ubili! Ništa više nije bilo isto. Niti će ikada biti. Vredelo je, ipak, živeti te novinarske dane. Biti najbolji u teško vreme

Poslednjih deset meseci Srbija je u pomračenju. Ne Sunca.

Na različite načine Srbi demonstriraju patriotizam i poštovanje prema nacionalnim simbolima. Mnogi se sa neskrivenim pietetom odnose prema crveno-plavo-beloj zastavi sa dvoglavim orlom ili sa krstom i ocilima na njoj. Većina samo sluša, poneko i peva stihove himne "Bože pravde". Nema u tome pravila. Štaviše. Posebno je različitost uočljiva među sportistima: neki su zagrljeni, drugi se drže za male prstiće, sa raširenom šakom na grudima, ili sa spojena tri prsta, baš tamo gde se srce nalazi. Ima i onih koji su tu "nako". Bledo i nezaintresovano stoje do poslednjeg takta himne. Važnije za njih - utakmice dabome - tek slede...

Sredinom spokojnih osamdesetih godina prošlog veka, dokazani novinarski cinici su tvrdili kako je sredina dugog toplog leta ubitačna za pravo novinarstvo. Neinspirativna. Dosadna.

Opšte je mesto da današnji srpski mediji - makar ogromna većina njih - nisu nikada bili skaredniji, a novinarstvo - i kao zanat i kao profesija - jadniji i sramniji, još od slavnog vakta svevremenog Dimitrija Davidovića i njegovih "Novina serbskih", pokrenutih i štampanih u carskom gradu Beču 1813.

Pamtim ponešto poput slona. Onog matorog, koji čeka sudnji dan da ga onemoćalog, a odviše džangrizavog, isteraju iz krda... Ali ima u tome i izvesne prednosti. Za slonove, pa i neke ljude. Recimo, mogućnost poređenja onog što je bilo nakjuče, sa ovim danas.

Za prevrele dane, naročito noći, predlažem izvanredno televizijsko štivo: dokumentarni serijal "Adolf Hitler - razotkrivanje diktatora" u proizvodnji australijske kuće "Kambera Skrin" i distribuciji "Histori", globalno jednog od najpoznatijih i najcenjenijih kablovskog kanala. U svojoj kategoriji, "non plus ultra!". Za mene, makar. U Srbiji ova sasvim friška serija - prva epizoda emitovana je u januaru - može da se pogleda na EON platformi. Preciznije, da se pronađe u ponudi njihovog video kluba.

"Prošao je Egzit", uzbuđeno su - kao po komandi od reči do reči istovetno - javljale televizijske izveštačice. Uz neizostavno: "Jubilarni dvadestipeti". Onda bi jednako dosadno - ali da ipak podignu dramaturški saspens - poentirale: "Verovatno poslednji u Novom Sadu, jer se festival seli u Egipat, podno kairskih piramida!". Bogte!

Nekako s proleća 2023. deprimirano sam napisao kako se Novi Sad i ja više ne (pre)poznajemo. Metaforički, ali i bukvalno. Kako to? Svako pre podne, u sedam hiljada brzih koraka, obilazio sam grad. Obavezno bih zastao kraj spomenika ponosnom Miletiću, namignuo njegovom podignutom laktu. Nisam siguran da gomile ljudi što svakodnevno, poput zunzara trgom prozuje, shvataju značaj njegove stisnute pesnice. Starosađani znaju!

Još se teško privikavam na posledice poslovno-finansijske transakcije kompanija SSB i Telekom. Biznis je obrnuto srazmeran emocijama. Što je krupniji, osećanja su manja. Kažu da baš sve ne može da se kupi. Možda? Ali sve može da se proda. Ko hoće...

Kao osnovac završnih razreda često sam obilazio Američku čitaonicu. Beše u centru grada, blizu moje kuće. Ulazio sam, razgledao knjige, neke časopise... Posebno sam se napalio kada sam čuo da tamo mogu da se iznajme gramofonske ploče. "Pletersi", Pet Bun, Doris Dej, Fets Domino... i dabome Elvis. Sve moji ljubimci. Kazali su mi ljubazno da mogu i ja da na nekoliko dana dobijem željene ploče, ali sa ličnom kartom. Znači za jedno četiri godine!

Slika vredi više od hiljadu reči! Čuli smo tu izreku bezbroj puta. Postala je fraza. Kliše. Neizdrživo glasno, nanovo i nanovo, svakodnevno ipak urla svojom stamenošću. Tačna je! Da li ju je prvi izrekao Konfučije ili drugi Kinezi njegovog vremena? Nebitno je. Da, koristio ju je, govoreći doduše o skici, i Napoleon. Turgenjev se istom izrekom tvrdio da samo jedan crtež može da zameni desetine stranica u knjizi.

Bio je to početak, dugog, toplog, izuzetno zanimljivog leta.

Dragan Kosanović je bio neobično zanimljiv čovek. Filozof po obrazovanju, novinar po vokaciji, dodatnom vrlo specifičnom edukacijom, stekao je ime koje zveči i odjekuje u danas vrlo širokoj sferi ekonomske propagande iliti marketingu, a kadgod vrlo retkoj profesiji, uspostavljenoj u Jugoslaviji, ranih šezdestih godina minulog veka.

Fudbal! Ljubav. Strast. Moja porodica je živela za fudbal i - desetak godina - od fudbala. Doslovno. Otac Vaja je gotovo celu šestu deceniju prošlog veka, proveo u Fudbalskom klubu "Vojvodina". Dugo godina je bio rukovodilac, ili takozvani "tehniko" prvog tima.