Jasmina Lukač

Donosioci odluka o nastupu grupe Studenti u blokadi, nalaze se pred izborom između dva zla.

Vučić omogućava demontažu Milorada Dodika isto toliko efikasno kao i ranije demontiranje Severa Kosova.

Kada je Miloš Jovanović, politički naslednik Vojislava Koštunice u Novom DSS-u, nedavno objavio da nema promene Vučićevog režima bez autentične desnice, on time zastupa potpuno građanski stav.

I vlast ima svoje promašene trenutke, možda i kobnije nego što omanjuju njeni protivnici, koji god da su. Kao glavni Vučićev promašaj možda se pokaže to što nije u decembru 2023. dozvolio opoziciji da preuzme Beograd, budući da je za to preuzimanje osvojila dovoljan broj glasova.

Takozvani obavešteni politički izvori u Beogradu tvrde da će pre održavanja izbora u Srbiji morati da se dese neki javni razgovori političkih protivnika.

Ne valja više žmuriti pred propašću studentske revolucije. Revolucija nije slomljena, već je zgasnula, postajući samo veliko iskustvo za omladinu koja ju je pokrenula, ali i za Srbiju.

Ključ političke krize u Srbiji drži opozicija u Narodnoj skupštini, ali ga samo drži, bez da ga upotrebi, nije jasno zašto.

Kad Vučić posegne za omiljenim citatom Vojislava Koštunice “Srbija nije šaka zobi da je svaka vrana pozoba”, to nije samo početak kampanje za izbore koji će uskoro biti zvanično raspisani. U te sigurne najave spada i to kad iznenada saopštenja o aktivnostima počnu medijima da šalju i satelit stranke poput PUPS-a.

Hašim Tači je 2018. godine, na ceremoniji stogodišnjice od kraja Velikog rata, bio na počasnom mestu tik uz Makrona, da bi ni dve godine kasnije već bio u haškom zatvoru.

Izbori, kako se to mudro primećuje, Vučiću nisu demokratski postupak, nego manevar za očuvanje kontrole.

Vladan Đokić, rektor Beogradskog univerziteta, profesor Arhitektonskog fakulteta, i prvi na listi za neraspisane izbore, izglasan od strane studentskog plenuma Pravnog fakulteta, trenutno je najjača ličnost srpske opozicije.

Najzad sam ljubaznošću Aleksandra Roknića pročitala tu knjigu „Svi šahovi ljudi“ bivšeg novinara Stivena Kinzera koju je Vučić tako često pominjao prethodnih meseci kao svima dostupno otkrovenje.

Tompsonov megakoncert kod Hrvata i “Vidovdan-kafica-blokadica” pobuna kod Srba su dve kolektivne deluzije, koje smo istovremeno imali priliku da doživimo medijski i lično. Čitalac nek sam prosuđuje, koja ga više dotiče ili ne dotiče, meni se kao i uvek čini da to kod Hrvata ostavlja mnogo teže posledice.

Nova politička realnost posle Vidovdana 2025. je gašenje studentskog pokreta, i pobeda, možda ne i konačna, Vučićevog krila u klasnom ratu u Srbiji.

Srpske i jugoslovenske 90-te, koje su neprekidno velika politička i kulturna tema, za mene lično su počele ratom zapadnih saveznika protiv Iraka, a zbog Kuvajta. Bio je to prvi rat sa uživo prenosom za masovnu televizijsku publiku. Zatekao me, kao retkog studenta FPN, u studentskom domu na Košutnjaku, namenjenom studentima DIF-a, i dobro pamtim kako su me jedne noći ozbiljno zabrinuti probudili da mi kažu da je CNN javio da je gađan Teheran.