Milan St. Protić

Na latinskom bi se reklo - scelerokratija. U takvom režimu živi Srbija. Bolje kazano, grca, trpi, strada. Biva ponižena. I ranije je ovde bilo autoritarnosti. Samovlašća. Ničim ograničene vlasti. Ali, nikad nije bilo vladavine kriminalaca. Evo, i to dočekasmo. Da li ćemo i preživeti?

Glupa je bila prodaja Naftne industrije Srbije Ruskoj Federaciji za bagatelnu cenu. Glup je bio rezon da će se time osigurati ruski veto u Savetu bezbednosti po pitanju učlanjenja Kosova u Ujedinjene nacije.

Pljušte besmislice sa svih strana. Javni prostor nam je zatrpan koještarijama svake vrste. Utrkuju se ovdašnji intelektualci, i poluintelektualci, koji će od njih izgovoriti veću budalaštinu. Ostrašćenost i pristrasnost im zamagljuju i one skučene horizonte što poseduju ili misle da poseduju. Povrh toga dođe neviđen stepen pretencioznosti i kategoričnosti ovih današnjih srpskih pametnjakovića. I muških i ženskih ravnopravno.

Žal za izgubljenim životima je neprikosnoven. Uludo izgubljenim životima. Žal za šesnaestoro nesrećnika što nisu smeli poginuti. Za stradale u "Ribnikaru", Duboni, Malom Orašju. Za svim mučenicima pokošenim, ubijenim, oteranim u smrt. Srpskim i nesrpskim. Godinama, decenijama. Pamtimo. I tugujemo. Gnevni na vinovnike. Gnevni i ogorčeni. Mračan krug naše svakodnevice. Naše stvarnosti. Naše nemoći.

Na početku jedna ispravka iz teksta od prošle subote. Original citata na francuskom glasi: "Plus ça change, plus c'est la même chose" (Što se više menja, više je ista stvar"). Autor je Žan-Batist Alfons Kar, devetnaestovekovni novinar i publicist. Potiče iz 1849. i odnosi se na poređenje doba Julske monarhije i postrevolucionarne vladavine Luj-Napoleon Bonaparte (potonjeg cara Napoleona Trećeg). Moje izvinjenje, poštovanom čitaocu.

Svima nam je u mislima 1. novembar. I Novi Sad.

Bezobrazan ustvari znači biti bez obraza. Drugim rečima, biti bez stida i srama. Bez griže savesti i samospoznaje. Upravo su takvi današnji nosioci vlasti u Srbiji. Predvođeni svojim čelnikom koji po ovim osobinama prednjači i ostalima daje svetao primer.

Jedva jedna trećina građanstva podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. Tako kažu najnovija istraživanja ovdašnjeg javnog mnjenja.

Prođe četvrt veka. U međuvremenu, prosuto je isuviše reči o tom događaju. I potvrdnih i odrečnih. Uglavnom olakih. I sam sam odveć često u tim pričama učestvovao. No, pitanja i dalje ostaju... Šta je trebalo da nam donese 5. oktobar 2000?

Odavno se spremam da napišem neko slovo tzv. Vojsci Srbije. O njenom komandnom kadru, to jest vrhuški. Ona blamaža od prošle subote dala mi je idealan povod. Gledali smo pad na dno dna. To je bila tragikomična demonstracija tehničke sile u slavu ovdašnjeg uzurpatora vlasti i samoproklamovanog vrhovnog komandanta.

Mrcvarimo se već bezmalo pola veka. Pređosmo iz drugog u treći milenijum, a naša stvarnost i dalje ostaje tmurna i nepouzdana. Mučimo se sa svakojakim zloupotrbama vlasti, svakojakim manipulacijama, obmanama i zabludama.

Šta je najveći problem u Srbiji? Šta je uzrok ovakvog haotičnog stanja u zemlji? Zašto se ovde politička neslaganja i razlike u uverenjima pretvaraju u otvorene i nasilne sukobe?

Kad mogu dva "nesposobnjakovića" da se nađu na čelu dve najmoćnije sile sveta, onda i osoba na mestu predsednika Srbije dobija novu dimenziju. Kineskog vođu ne računam, jer nije ni u najformalnijem smislu izabran od svojih građana već od svoje partije.

Jedne građane zlostavlja i proganja, druge vređa i ponižava. Prema pobunjenima nema milosti; prema poslušnima nema poštovanja.

Jedno "ne" s pravog mesta i stvar bi bila završena. Kopanje litijuma nije strateška šansa Srbije, niti je projekat koji bi doprineo ekonomskom razvoju Srbije. To je visoko koruptivan posao između internacionalne korporacije i ovdašnje vlasti. Litijum je, u ovom trenutku, neophodna sirovina za Evropsku uniju i SAD. Zbog toga je eksploatacija jadarita u Srbiji stavljena na listu evropskih investicionih prioriteta. Kakav će efekat tog poduhvata biti na našu životnu sredinu i kolika će u tome biti naša hasna, ne interesuje ni Evropljane, ni Amerikance. I ne treba da ih interesuje. Oni, na sve raspoložive načine, teraju svoje, a ovdašnji režim im u tome svesrdno pomaže. Za masnu napojnicu, po sebi se razume.