Nemanja Rujević

Splet je srećnih okolnosti i viška posla to što sam pre nekoliko godina našao radost u birokratskoj pedantnosti. Otkako šaljem kolumne mudrom uredništvu Danasa, a ovo ih, kakve god da su, bez izmena objavljuje, svoje tekstove numerišem. Tako znam da je ovaj koji čitate po redu ravno dvestoti.

Svako zašto ima svoje zato, pod tom su firmom snimane obrazovne emisije i pisane knjige.

Prvi među nama, ako se nije sasvim odvojio od realnosti i ako je u privatnom interesu dalekovidiji nego što je recimo u pitanjima državnog snabdevanja naftom i gasom, već je spremio pribežište u egzilu. Za svaki slučaj, možda zatreba brzo.

Nezavisno udruženje novinara Srbije očitovalo se povodom presude Andrijani Nešić, uposlenoj na mestu urednice u Večernjim novostima. I to „upozoravajući“ na presudu! Nešić odlukom suda godinu dana ne sme da obavlja urednički posao. Ovaj kolumnista je saopštenje NUNS-a dočekao uz čuđenje. Mislio sam da se to udruženje bavi eksplicitno novinarima, njihovim pravima i zaštitom samog novinarstva.

Navijati za Partizan znači odlučno odbaciti svaku primisao da se bude normalan.

Ima taj snimak sa brda iznad Sarajeva. Rat je, onde vojska Republike Srpske, četnici, "dobrovoljci" i strani plaćenici drže položaj - streljanu. Puca pogled na čaršiju. Snajper vreba. I tako 1.425 dana i noći.

Naš mali ministar finansija kudi narod jer narod samo zakera. Evo, rekao je ministar, niko ne priča o tome da će Srbiji od neimarskog poduhvata Trampovog zeta pripasti čak 22,5 odsto prihoda.

Sećam se svog prvog pisma čitaoca, a internet pamti i datum. Bio je 25. oktobar 2007. u 876. broju nedeljnika "Vreme". Šest meseci pošto su pokojnom kolegi Dejanu Anastasijeviću stavili bombe na sims prozora sobe u kojoj je spavao sa suprugom.

"Tata, tata, ko je jači, Supermen ili gorila?" Na to bi se pitanje tata još izvukao. Iako je prvonavedeni fiktivni lik, o njegovoj se snazi ponešto zna. Nikad se nisu tukli Supermen i gorila, ali može se zamisliti da se potuku.

Vreme leti i našim malim životima i društvu. Godinu dana je prošlo otkako je kolega napisao u redakcijsku grupu, prvog novembra u 12.55: "Ovo je velika nesreća, čim su poslali bagere."

Sa interesovanjem za živote "poznatih" stvari su kao sa kokoškom i jajetom - teško je reći šta je starije, potreba ljudi da ulaze u tuđe živote ili medijsko eksponiranje "poznatih" koji nas puštaju u domove, intimu i materice.

Kakav je to dobar Srbin? Ako ste zakleti građanista, monden ili komunista, pa mislite da je ovo retrogradno pitanje već neviđena provokacija, ohrabrujem vas da izdržite!

Ova kolumna se zove „Osmi oktobar“ zato što se objavljuje osmog oktobra. Da izlazi dan ranije, zvala bi se „Sedmi oktobar“.

Ah, tzv. studentska lista! Iako (još) ne postoji, već ima posledice kao proces protiv Jozefa K. i svi o njoj pričaju kao da je finale Eurosonga. Iščekivana kao Godo, samo što je neki čekaju sa nadom, kao što opkoljeni u Helmovom ponoru gledaju u zoru Gandalfovog dolaska, a neki sa strahom, kao Srbi pomračenje Sunca 1999. godine.

Sa idiotarijama vrlog novog sveta je kao sa krompirom, koka-kolom i holivudskim filmovima – uvek iz Amerike stignu i do nas.