Nemanja Rujević

Odseo sam pre petnaestak godina u pariskom hotelu plesnivih somotskih zavesa i bušne posteljine. Nije bilo para za više. Smeštaj je bio tik izvan prstenastog autoputa Boulevard périphérique koji odvaja „pravi“ Grad svetlosti od predgrađa sa rupama od hotela.

Protesti protiv nasilja idu ka letnjem odumiranju. I dalje je tu dovoljno ljudi za impresivne fotografije sa dna ulice Kneza Miloša, nepregledno more glava koje razmišljaju, šetaju i veruju u bolju Srbiju.

Prošle srede u 16:36 po centralnoevropskom vremenu je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen bila „duboko rastužena“ (deeply saddened). Čulo se da je nadomak Grčke potonuo brodić sa stotinama izbeglica, koji je prethodno presrela grčka obalska straža.

U neprestanoj utakmici "Srbi protiv svih" ovih dana ne stojimo rđavo. Jedan se od nas opružio po crvenoj šljaci Pariza i nije krio da je stigao u svoje snove.

Da nam je dinar za svaki put kad smo čuli da je Srbija „podeljena“ zemlja! Za Vučića i protiv Vučića, na partizane i četnike, evropejce i rusofile, partizanovce i zvezdaše, rokere i folkere.

Skup pod parolom „Srbija nade“ bio je – to jest, trebalo je da bude – više od kaprica jednog vođe, večno nesrećnog jer nije univerzalno voljen. Trebalo je da bude upečatljiva reklama sa jednom porukom: nas je ipak više.

Mučeni istoričar budućnosti jednom će, možda, prekopavati ovo razdoblje u Srbiji i češkati se po glavi. Dok su njegove starije kolege znale da bace čitave živote tražeći po arhivima, tavanima i bunkerima kakav istorijski zapis, budući istoričar će pretragom interneta naići na inflaciju „istorijskog“ samo u eri Aleksandra Vučića.

Počelo je davno, pre devet godina, dok je današnji usud Srbije još bio „prvi potpredsednik Vlade“, te su novinari, suočeni sa inflacijom nezgrapne sintagme, smislili akronim PPV. PPV je jahao na „borbi protiv korupcije“, beli listići su bili zadovoljni sobom, i još nismo mogli znati kuda to ide.

Prošle srede u 8:42 ujutru je trinaestogodišnji dečak izvadio šaržer iz vrele duge devetke i pozvao policiju. Kažu da je mirno čekao u školskom dvorištu da ga privedu jer je maločas pobio osmoro drugova i čuvara. Kad se vest prolomila, i dok još nije krenula stranputicama žute štampe, ljudi u Beogradu su se utišali. Prolaznicima […]

Sedeo sam nedavno u Bonu u društvu gde su dominirali ekološki osvešćeni ljudi, zabrinuti za budućnost planete. Nisu gledali sa visine na nas mesoždere koji voze automobile na benzin, pa opet se ne mogu oteti utisku da za sebe misle kako su makar malčice bolji od drugih.

U cirkusu se bez daha aplaudira dvostrukom saltu artiste, a onda se iščekuje trostruki. Jer, kad bi artista ponovio dvostruki salto, publika bi bila razočarana, hej šta smaraš, pa to smo već videli. Zabavi nas bolje!

Neki dan je na televiziju sa nacionalnom frekvencijom poslalo ministra Tomislava Momirovića da građanima ispriča kako pred Vaskrs mogu da pazare maltene najjeftinija jaja u Evropi – deset komada za 129 dinara.

Biće da ste u ponedeljak uveče imali neka druga posla, i da niste bili među dvadesetak žena koje su nameravale da se okupe u Biblioteci grada Beograda gde je zakazan čitalački klub ženske solidarnosti.

Dvolitarsku plastičnu flašu piva, simbol ekonomičnog opijanja, moje društvo je zvalo „bešika“. Od glumca Marka Janketića sam prvi put čuo da je neki zovu i „bejzbolka“. Nije loš sleng, ali „bešika“ mi se više sviđa.

Štrajku glađu pribegavaju ljudi ubeđeni u stvar, idealisti, mučenici. Ili egzibicionisti i barabe.