Nemanja Rujević

Sedeo sam nedavno u Bonu u društvu gde su dominirali ekološki osvešćeni ljudi, zabrinuti za budućnost planete. Nisu gledali sa visine na nas mesoždere koji voze automobile na benzin, pa opet se ne mogu oteti utisku da za sebe misle kako su makar malčice bolji od drugih.

U cirkusu se bez daha aplaudira dvostrukom saltu artiste, a onda se iščekuje trostruki. Jer, kad bi artista ponovio dvostruki salto, publika bi bila razočarana, hej šta smaraš, pa to smo već videli. Zabavi nas bolje!

Neki dan je na televiziju sa nacionalnom frekvencijom poslalo ministra Tomislava Momirovića da građanima ispriča kako pred Vaskrs mogu da pazare maltene najjeftinija jaja u Evropi – deset komada za 129 dinara.

Biće da ste u ponedeljak uveče imali neka druga posla, i da niste bili među dvadesetak žena koje su nameravale da se okupe u Biblioteci grada Beograda gde je zakazan čitalački klub ženske solidarnosti.

Dvolitarsku plastičnu flašu piva, simbol ekonomičnog opijanja, moje društvo je zvalo „bešika“. Od glumca Marka Janketića sam prvi put čuo da je neki zovu i „bejzbolka“. Nije loš sleng, ali „bešika“ mi se više sviđa.

Štrajku glađu pribegavaju ljudi ubeđeni u stvar, idealisti, mučenici. Ili egzibicionisti i barabe.

Pre tri godine, skoro u dan tačno, na autoputu A93 u Nemačkoj uhapšen je srpski državljanin G.P. nastanjen u Cirihu, gde je radio kao moler, izbacivač, a kanda je malo i švercovao automobile do Srbije.

Mala zemlja u demografskom i svakovrsnom drugom opadanju ne bi trebalo da ima ljudi na bacanje. Recimo, nema ljudi da ih protraći u ratu, što aktuelna vlast uporno i vešto koristi u tzv. aktuelnoj situaciji oko Kosova, prozivajući desničarsku opoziciju „dobrovoljnim davaocima tuđe krvi“.

Smrt na radnome zadatku, pogotovo ako je za viši cilj, ima jednu veliku prednost i jednu veliku manu.

Ima na društvenim mrežama tzv. trend kad tajno snimate sebe i ukućane. Treba onda da odjednom, bez ikakvog vidljivog razloga i povoda, počnete da paničite.

Kad je Nebojša Zelenović predložio da Srbija traži osnivanje ratne mornarice, setio sam se priče o jednom engleskom fudbaleru. Taj je, kad je prvi put stupio na teren, uzeo loptu i ispucao preko tribina. „Neka me primete po tome“, rekao je posle novinarima, „a onda će me upamtiti po dobrim igrama.“

Srbija bi mogla da se pridruži zemljama koje su na putu da stvore idealnog čoveka čiji je cilj, bogami i zadatak, da živi što duže i zdravije. Još bolje ako može da živi večno, nikad ne ode u penziju i zauvek oplođuje tuđi kapital.

Nakon što se naizgled pripiti predsednik Srbije u ponedeljak putem Instagrama za 53 sekunde obračunao sa celim Zapadom i njegovim tobožnjim plaćenicima, sa opozicijom i koalicionim partnerima, nakon što je Dačić „otkazao sve sastanke“ i prešao u krizni modus, a cela se javnost dala u tumačenje hoće li i kada biti sasvim nepotrebnih i jednako tako logičnih izbora, nakon svega toga sam se, dakle, malo uplašio za svoje kolumnističko nasleđe.

Kažu da borci u tajlandskom kik-boksu navikavaju cevanice na bol, sve dok ih ne umrtve. Dvojba je da li tako ubijaju nerve i jačaju kosti, ili prosto uče mozak da ne registruje bol. Kako god, ishod je da krvnički šutiraju protivnike bez vidljivih posledica.

Čitaoci mekšeg srca neka drže maramice na dohvat ruke, jer ovo je dirljiva priča o tome kako samohrane majke i penzioneri u Srbiji rade po tri posla. Doduše ne da bi preživeli u nemilosrdnom kapitalističkom društvu, nego jer smo tanki sa kadrovima, ali ovi malobrojni ipak sve postižu jer su vredni i požrtvovani.