Aleksej Kišjuhas

Septembar je 1988. godine i na Piazza Maggiore u Bolonji su gužva i svečanost. Proslavlja se 900. godišnjica od osnivanja Univerziteta u Bolonji (1088) kao prvog univerziteta na planeti Zemlji. Oko 430 rektora iz Evrope i sveta tada su potpisali Magna Charta Universitatum, važan dokument koji je isticao principe akademske autonomije i integriteta za budućnost. Lideri evropskih vlada potvrdili su krucijalni značaj i funkciju univerziteta za razvoj čitavog društva. Jedanaest godina kasnije, potpisana je famozna Bolonjska deklaracija (1999) čime je započela najobuhvatnija reforma visokog obrazovanja u Evropi. A u Novom Sadu 2025, gradu-žrtvi i gradu-heroju, na studente i profesore je bačen suzavac uz izdašnu upotrebu pendreka.

Dok se ne pobune ili ih ne blokiraju, mi univerzitete kao ustanove visokog obrazovanja i naučnog istraživanja mahom uzimamo zdravo za gotovo. I kao da su oduvek tu. Osim roditelja koji bi da im mladunčad "upišu fakultet", i eventualno ga završe. A treba slušati svoju mater. Jer univerzitet jeste jedna od najvažnijih i najsvetlijih institucija koju je smislila ljudska životinja - ikada. Ona se pojavljuje još u srednjovekovnoj Evropi u 12. i 13. veku kada se grupe nastavnika (philosophiae doctor) i studenata iz svih delova Evrope okupljaju u određenim gradovima i udružuju u zasebne obrazovne i društvene zajednice - universitas. Kako je do toga došlo? Priča o viziji univerziteta može osvetliti i njegovu današnju ulogu kao toposa pobune i prostora slobode. Jer, srednji vek nije bio samo doba mraka, već i doba - univerziteta.

Univerzitet je pod napadom. Iako oprezno, milicija već ulazi na pojedine fakultete.

Znamo li ko su bili Mihajlo Pupin i Milutin Milanković? Da, bili su univerzitetski profesori. Pupin na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku (40 godina), a Milanković na Univerzitetu u Beogradu (46 godina). A po čemu ih pamtimo? Po tome što su bili izuzetni - naučnici, a ne po njihovom nastavnom radu.

Tragedije poput smrti šesnaest mahom mladih ljudi, smrskanih ispod nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, umeju da ogole državu i naciju. Baš kao i da ogole režim, te pokrenu masovno nezadovoljstvo. Upravo je to ono što nam se dogodilo i događa.

"Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva druga zadovoljstva biće uništena. Ali uvek - to nemoj zaboraviti, Vinstone - uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postojaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice - zauvek", pisao je Džordž Orvel u "1984". Dodao je: "I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve što si ti prošao otkako si nam dopao u ruke - sve će se to nastaviti i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam."

Srbija je ustala. Probudila se iz dogmatskog dremeža, odurne čamotinje i raspojasane apatije. Srbija koja je mlada, pametna, bistra, obrazovana, dobro organizovana, željna promena i boljeg života ovde i sada. Uz "Za milion godina" jugoslovenske rok-misije ("Nikad ne boj se, ljubav jača je") i "Mi plešemo" (tj. "Mi šetamo") zagrebačkog Prljavog kazališta, nezvanična himna studentskih protesta postala je i Dositejeva - "Vostani Serbije". Posve prigodno. Jer, vaistinu: Davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi i Srbe razbudi. I pokaži Evropi tvoje krasno lice, svetlo i veselo, kao prizor Danice. Pa i lučom sa mobilnih telefona za sliku sa drona, zašto da ne? I famoznim "pumpanjem" odnosno nespuštanjem tenzija.

Obojena ili Arapska revolucija? Jer, od početka studentskih blokada i izbijanja studentsko-narodne pobune u Srbiji, puno se drobi i laprda na temu "obojenih revolucija".

U jednom romanu (1955) i filmu (1979) o tajnom agentu Džejmsu Bondu, "Operacija Svemir" ("The Moonraker"), glavni negativac Hugo Draks je industrijalac i milijarder koji proizvodi svemirske rakete, ali i pravi opšti haos na planeti Zemlji zato što je pritajeni nacista. Zvuči šašavo? Pa, kao što život ne imitira umetnost, već imitira loš TV program, umesto Huga Draksa dobili smo - Ilona Maska.

Studenti će promeniti svet. Zapravo, već su ga i menjali i promenili na bolje. Kao što je u Fusnotama bilo reči, studentski protesti protiv sistema "kvota" za državne poslove u Bangladešu proizveli su masovni narodni ustanak. I korumpirana premijerka, na vlasti od 2009. godine, podnela je ostavku i pobegla iz zemlje.

Upozorenje: svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je (šatro) slučajna. Godina je 2024, a studentske blokade fakulteta i masovni protesti građana uspešno su svrgnuli korumpiranog autokratu sa vlasti. Suočen sa tromesečnim studentskim i narodnim ustankom, pobegao je iz zemlje helikopterom. Zvuči kao utopija, holivudski film ili alternativna istorija?

Stotinu mu krvavih ruku, šta je to - plenum? Neka nova i misteriozna stvar dogođenih studenata sa viškom slobodnog vremena i izlivom anarhije u mozak - ili pak drevna forma društvenog organizovanja? Znamo li nešto više o tome, osim da plenumi nepodnošljivo tište, nerviraju i žuljaju vlast? Jerbo su toliko uspešni i kreativni u svojim dogovorima i akcijama?

"Pa di ste Beograđani"? Na dirljivom dočeku studentkinja i studenata koji su dva dana pešačili do Novog Sada, na Varadinskom mostu je razvijen crveni tepih i razmenjene su zastave sa grbovima Beograda i Novog Sada, te beogradskog i novosadskog univerziteta. Istorijske analogije se nameću same.

Kako je moguće da se neke osobe zaleću automobilima u studentkinje i studente na mirnim uličnim protestima? Gde im se žuri? Da li su baš toliko nestrpljivi? I to na blokadama koje traju "samo" petnaest minuta, radi pomena na petnaest novosadskih žrtava? I zato što nadležne institucije još uvek mrljave i kilave oko krivice i odgovornosti, zločina i kazne?

Generalni štrajk je ozbiljna rabota. I svako ko nagovara na isti ili kritikuje (prosvetne) radnike zato što ne obustavljaju rad generalno - ili pojma nema ili je zlonameran.