Nina Savčić

Ima tih filmova koje počnete da gledate sa silnim očekivanjem, pa vam posle desetak minuta postane neudobna fotelja, pa vas zaboli vrat, pa vam utrnu noge, pa odete po keks, pa po sok, pa po vodu.

Pre desetak godina kod prijateljice sam videla monografiju Endrua Vajeta.Akvareli. Fantastični akvareli.Više puta sam pozajmljivala knjigu i gledala reprodukcije, učila sam iz njih.

Po običaju, elementi našeg života se spajaju, susreću, ukrštaju.

Obično kad uđem u novi prostor, stan ili firmu, oslušnem.Zvuk koji učestvuje u gradnji ambijenta mnogo govori o tome šta nas tu čeka.Iako ne volim buku, od nje ipak manje volim tišinu.

Na neka pitanja zaista nema pravog odgovora.

Granice su važne, one su manje-više jasne. Sve u sredini je plod tumačenja, užasna siva zona koja može biti kobna i nepoštena. Za neke, razume se.

Pre mnogo godina dok je lice Beograda bilo čisto i fino hidrirano, Duško Radović imao je onu poznatu izjavu da je već samo to što se neko probudio u našem lepom gradu dovoljno životno postignuće, te da se može smatrati srećnikom.

Nisam ginekolog, ali mogla bih da pogledam, kaže stari vic.Tako otprilike i ide – nisam IT stručnjak (stručnjakinja), ali ono što sam u poslednje vreme čitala o AGI-ju činilo je da nakon svaka dva pasusa dobijem blaži napad panike.

Da li biste voleli da živite u sigurnom gradu? Verujem da niko ne bi odgovorio Ne, nipošto, da niko ne bi oklevao, da bismo svi uglas viknuli Oh, da, naravno, molim vas ubrzajte sve što je potrebno kako bismo bili sigurni na ulicama, bezbedni u noći dok pada kiša i kroz mrak čujemo bat cipela još jedne osobe (što zvuči neprijatno i preteće i tera nas da korak ubrzamo toliko da prosto sami sebe ne možemo da stignemo).

Kakvo će biti ne znam, kad će nastupiti – to naslućujem, ništa više od toga.Možda je već tu, a ja se tek sad budim iz zbunjenosti pa počinjem da ga primećujem.U obrisima.

Priroda nam nije prvi put pokazala kakvim oružjem raspolaže – topla zima pa mraz kad mu vreme nije, suša koja pali i ubija, vetar koji obara krovove i takođe ubija.

O slobodi, o čemu drugom!

Pročitala sam "Savršenstva", kraći roman mladog Italijana Vinčenca Latronika.To je nešto kao tiha kritika „foto“ kulture.

Poznata je Kafkina pričica unutar Procesa. Došao čovek pred vrata Zakona i pita čuvara da ga pusti.

Bar jednom godišnje zalutam u sopstvenom gradu.Ovog puta sam ušla u autobus 2L.Ušla i bacila se na telefon.